Stojana Mesaroša sam prvi put sreo
u Omladinskom domu u Novom Miloševu pre otprilike pola veka dok je zajedno sa
prijateljima iz grupe koja je nosila radni naziv Vokalno-instrumentalni sastav
(VIS) „Izumi” prolazio poslednje treninge za prvi javni nastup na našoj seoskoj
igranci pod rukovodstvom njegovog oca Jožefa „Tate” Mesaroša. Vreme socrealizma
je kao jednu od programskih aktivnosti imalo negovanje kulturnog amaterizma
koji je bio raspoređen u razne sekcije, a nakon studentskih nemira 1968. godine
kao po automatizmu afirmisano je stvaranje orkestara koji bi svirali „bit” i
„pop” muziku. U našem selu a u Omladinskom domu su tada opredeljena sredstva da
se kupi takozvana elektirična oprema i da se formira seoski orkestar. Zadatak
da to operativno sprovede u delo je dobio „Tata” Mesaroš, ugledni tamburaš i
vođa tamburaškog orkestra u našem selu. U grupi su bili Jovica Milosavljević,
vokal, Arkadije Pušić, bas gitara, Pajić Živan, ritam gitara, Steva Bogosav,
bubnjevi, i naravno Stojan Mesaroš koji je svirao solo gitaru. Vežbanje je
trajalo danima, iz večeri u veče, na novoj opremi, u hladnoj sali Omladinskog
doma, sve dok nije spremljen i uvežban repertoar koji bi mogao da se svira kao
celovečernji program na seoskoj igranci. Novo Miloševo je, kao i sva mesta u
bivšoj Jugoslaviji, bilo u svakom pogledu u usponu, kako ekonomskom, tako i u
kulturno-sportskom pogledu. Vlast je uporno dokazivala da se može jednako dobro
živeti i zabavljati, kako u selu, tako i u gradu.
Kada je VIS „Izumi”, već nakon
nekoliko nastupa, osvojio prvo poverenje novomiloševačke omladine, Stojan je sa
svojim prijateljima počeo da „skida” nove pesme koje su se na singl pločama tek
pojavljivale u Beogradu i tako smo i mi u selu bili u prilici da na našoj
igranci slušamo, u interpretaciji našeg benda, ono što su puštali na radiju.
Stojan Mesaroš je srcem bio u
muzici budući da ga je otac, zajedno sa braćom Šandorom i Draganom, kod kuće, u
porodičnim uslovima, trenirao i spremao za nastupe. Ali pored muzike, Stojan je
od oca primio još jednu osobinu koju je avangarda radničke klase profilisala
kao vrednost, a to je bio društveni aktivizam. Stojan se prihvatio, kao
omladinac, te tradicije i nije do dana današnjeg u tome, ma koliko se vreme
menjalo, odustajao. Lokal-patriotizam je poneo iz kuće, pored talenta za
muziku, glumu i sport, a i spremnost da se uvek i na svakom mestu radi za opšte
dobro, kako svoga sela, opštine, tako i šire društvene zajednice.
Svako vreme je imalo svoje
vrednosti i one su se menjale za ovih pola veka, ali Stojan se nije menjao, već
je ostajao jednako na liniji amaterizama i aktivizma, da se i u našem selu, u
skladu sa mogućnostima, kulturno-zabavni i sportski život neguje i da se uvek,
iz generacije u generaciju, talenti afirmišu.
Sa Stojanom Mesarošem i sa grupom
„Izumi”, koja je docnije dobila poetičnije ime „Kamena zvona”, može se reći da
je u našem selu krenula jedna nova etapa omladinskog muzičkog života koja se,
kako je vreme prolazilo, menjala i razvijala, ali suština je ostala ista: Novo
Miloševo je imalo svoj muzički život i počelo je da pravi svoju noviju muzičku
istoriju.
Baviti se amaterski muzikom i
svirati iz ljubavi prema muzici, u kontinuitetu i kroz razne orkestre, je malo
ko uspeo da ostvari, a da ne završi u kafani. U sedamdesetim godinama Stojan se
priključio grupi „Matadori” koja je tada, u prvom aktivu, kako mi to kažemo
„kod Šena”, svirala više godina i tamo je punila salu omladinom koja je
izmešanog nacionalnog sastava pevala i plesala uz najpopularnije hitove. Bilo
je to vreme kad se u muzici negovao, a i među omladinom, neki posebni
romantični emotivni naboj koji se iskazivao kroz ples, ali i kroz pevušenje,
lagano, zajedno sa bendom koji je bio na bini. Ne znam zašto, ali sad, dok se
prisećam, čini mi se da su te godine bile u znaku pesme Kiće Slabinca koja je
nosila naziv „Te tri slatke reči, ja te volim”. A onda su došle osamdesete koje
su još uvek nosile sa sobom nešto od te romantične atmosfere, a sa devedesetim
i raspadom države, sve je dobilo neko drugo lice.
U knjizi koja je pred tobom,
poštovani čitaoče, imamo i dve autorske drame Stojana Mesaroša. Stojan je čovek
sa više amaterskih talenata u sebi, a jedan je bio vezan i za pozorište i
glumu. Kao prvo dete svoga oca, još od malih nogu je bio uključen u kulturno-zabavne
programe „Kod Šena” gde su se često priređivali pozorišni komadi u kojima su se
naši građani iz tog kraja, različitih životnih dobi, okušavali u glumi i u
svojim prvim nastupima. Posebno je oko dramske sekcije u jednom periodu bio
angažovan Jožef Dudaš koji je umeo, ne samo da objedini trupu, da podeli uloge,
već i da sa puno entuzijazma i kreativnosti trupu izvede do premijere, a onda,
kako su prilike nalagale, i da je vodi po okolnim selima da igra. Sećam se
Dudaša jer je deo Stojanovog pozorišnog rada vezan i za ovog divnog čoveka kog
vredi pomenuti kad govorimo o komadima Stojana Mesaroša i o njegovom
rediteljskom radu.
Stojanova dva dramska komada su
priče o našim naravima seoskim, sa blagom ironijom prema vlasti i vlastodršcima
a uvek na štetu narodnog čoveka, koji je poput Davida Štrbca ipak nalazio
načina da doskoči, nađe odgovor i udesi sebi u odnosu na seoske vlastodršce.
Stojanovi junaci su naš svet koji srećemo u selu, a događaji i radnja su vezani
za naš život. Obe drame su igrane na našoj lokalnoj sceni, sa našim glumcima
amaterima, ali su išle i na gostovanja. Kulturni amaterizam je izgubio na
težini i značaju u trećem mileniju u našem selu u odnosu na osamdesete i
sedamdesete, kad je dramsku sekciju vodio Branislav Arsenov, a pogotovu na
pedesete, kad u selu još nije bilo televizije a kad su dramske trupe vodili
Kića Mulić i Olgica Dimitrijević. Stojan je uprkos novim medijima uspevao da
iznese, zajedno sa glumcima, često i u veoma lošim uslovima rada, premijere na
opštu radost svih nas. Komade ćete biti u prilici da pročitate u ovoj knjizi i
sami se uverite u duhovitost i zajedljive boce i opaske koje je Stojan kritički
usmeravao prema našoj turbulentnoj stvarnosti.
U umetnosti amatera je važniji
umetnički kreativni i stvaralački put, nego neki takmičarsti duh, znao je tokom
svog stvaralaštva i Stojan Mesaroš. Ostvariti svoje kreativne ideje nekada je
važnije nego ih se sramiti, kako to čine mnogi kulturni čistunci iza kojih
nikada ništa ne ostane i ništa se ne pamti. Stojan je čovek koji je svoje
talente, kako dramske, tako i muzičke, ispoljavao sa lakoćom i vedrinom koje u
sebi nosi, onu radost kreativnog stvaranja koja je pojedincu važna koliko neki
visoki estetski kriterij.
U ovoj knjizi imamo i nekoliko
notnih zapisa pesama koje je Stojan Mesaroš komponovao tako da će u vremenu
budućem neko moći te kompozicije i da interpretira. Sećam se prve kompozicije
koja je uopšte, a da ja pamtim, u našem selu komponovana i izvedena od strane
nekog našeg muzičara i stvaraoca a sa domaćim bendom izvedene. Ta pesma se zove
„Nada” i sećam se da je bila veoma popularna među seoskom omladinom i činila je
da se i mi Miloševčani, u opštoj atmosferi muzičkog života ondašnje
Jugoslavije, osećamo ponosnim da imamo neki našu, nalik himni, pesmu. I sad,
posle više od četrdeset godina, kad sklopim oči, mogu da čujem reči pesme i
glas prodorni Jovice Milosavljevića:
„Život prolazi, mladost odnosi
A nada je sve što imam”
Predivna pesma i predivni stihovi
koji mogu da stanu, ne samo u onom, već i u ovom vremenu, zajedno sa hitovima
grupe „Pro Arte” koja je bila veoma popularna. Zaista je u pitanju pesma koja
je lako pevljiva, jednostavna, ide u uho, i ujedno sa tekstom, a i muzički,
nadahnjuje slušaoca. Ta pesma je mladalački zov vremena budućih za koje se
iracionalno verovalo da će biti tu za nas da ostvarimo svoje snove. Stojan je
jedan od ljudi koji su svoj dečački san pretvorili u stvarnost. Skroman od
detinjstva, tako vaspitan, delovao je kulturološki na svoju sredinu celim
svojim kreativnim bićem, a ujedno je i nesebično pomagao i drugima da se
ostvare i da se ispolje. Takođe, puno je pomagao, kroz sve ove godine, i mlađim
muzičarima, tako da sada možemo Stojanu zahvaliti da imamo jedan od najboljih
tamburaških bendova u okolini.
Stojan Mesaroš, kao direktor
seoskog doma kulture „Mara Pajić”, bio je i producent drame „Kulaj” koju sam ja
napisao, a izvodili su je novomiloševački Romi pod rediteljskom palicom Mladena
Dražetina. „Rromano teatar” iz Novog Miloševa je bio prvi romski pozorišni
ansambl u Vojovodini i drugi u Jugoslaviji. Predstava je doživela veliku
medijsku popularnost, a Novo Miloševo su, tada, kao kulturni embrion novog
talasa, svi koji se bave kulturom veoma visoko kotirali.
U ovoj knjizi možete videti i neka
priznanja što ih je Stojan tokom života dobijao, kao i deo fotografija,
plakata, novinskih članaka i drugih dokumenata koje su uzete iz bogate
Stojanove kolekcije.
Pola veka je prošlo ispunjeno
kreativnim, stvaralačkim i interpretatorskim radom Stojana Mesaroša. Naše selo
bi bez njega bilo mnogo siromašnije. Hvala ti, Stojane, što si kao stvaralac
bio deo naših života. Neka te Gospod blagoslovi.
