Stojan Mesaroš, prvih pola veka u kulturi Novog Miloševa

Фотографија корисника Stojan Mesaroš



Stojana Mesaroša sam prvi put sreo u Omladinskom domu u Novom Miloševu pre otprilike pola veka dok je zajedno sa prijateljima iz grupe koja je nosila radni naziv Vokalno-instrumentalni sastav (VIS) „Izumi” prolazio poslednje treninge za prvi javni nastup na našoj seoskoj igranci pod rukovodstvom njegovog oca Jožefa „Tate” Mesaroša. Vreme socrealizma je kao jednu od programskih aktivnosti imalo negovanje kulturnog amaterizma koji je bio raspoređen u razne sekcije, a nakon studentskih nemira 1968. godine kao po automatizmu afirmisano je stvaranje orkestara koji bi svirali „bit” i „pop” muziku. U našem selu a u Omladinskom domu su tada opredeljena sredstva da se kupi takozvana elektirična oprema i da se formira seoski orkestar. Zadatak da to operativno sprovede u delo je dobio „Tata” Mesaroš, ugledni tamburaš i vođa tamburaškog orkestra u našem selu. U grupi su bili Jovica Milosavljević, vokal, Arkadije Pušić, bas gitara, Pajić Živan, ritam gitara, Steva Bogosav, bubnjevi, i naravno Stojan Mesaroš koji je svirao solo gitaru. Vežbanje je trajalo danima, iz večeri u veče, na novoj opremi, u hladnoj sali Omladinskog doma, sve dok nije spremljen i uvežban repertoar koji bi mogao da se svira kao celovečernji program na seoskoj igranci. Novo Miloševo je, kao i sva mesta u bivšoj Jugoslaviji, bilo u svakom pogledu u usponu, kako ekonomskom, tako i u kulturno-sportskom pogledu. Vlast je uporno dokazivala da se može jednako dobro živeti i zabavljati, kako u selu, tako i u gradu.

Kada je VIS „Izumi”, već nakon nekoliko nastupa, osvojio prvo poverenje novomiloševačke omladine, Stojan je sa svojim prijateljima počeo da „skida” nove pesme koje su se na singl pločama tek pojavljivale u Beogradu i tako smo i mi u selu bili u prilici da na našoj igranci slušamo, u interpretaciji našeg benda, ono što su puštali na radiju.

Stojan Mesaroš je srcem bio u muzici budući da ga je otac, zajedno sa braćom Šandorom i Draganom, kod kuće, u porodičnim uslovima, trenirao i spremao za nastupe. Ali pored muzike, Stojan je od oca primio još jednu osobinu koju je avangarda radničke klase profilisala kao vrednost, a to je bio društveni aktivizam. Stojan se prihvatio, kao omladinac, te tradicije i nije do dana današnjeg u tome, ma koliko se vreme menjalo, odustajao. Lokal-patriotizam je poneo iz kuće, pored talenta za muziku, glumu i sport, a i spremnost da se uvek i na svakom mestu radi za opšte dobro, kako svoga sela, opštine, tako i šire društvene zajednice.

Svako vreme je imalo svoje vrednosti i one su se menjale za ovih pola veka, ali Stojan se nije menjao, već je ostajao jednako na liniji amaterizama i aktivizma, da se i u našem selu, u skladu sa mogućnostima, kulturno-zabavni i sportski život neguje i da se uvek, iz generacije u generaciju, talenti afirmišu.

Sa Stojanom Mesarošem i sa grupom „Izumi”, koja je docnije dobila poetičnije ime „Kamena zvona”, može se reći da je u našem selu krenula jedna nova etapa omladinskog muzičkog života koja se, kako je vreme prolazilo, menjala i razvijala, ali suština je ostala ista: Novo Miloševo je imalo svoj muzički život i počelo je da pravi svoju noviju muzičku istoriju.

Baviti se amaterski muzikom i svirati iz ljubavi prema muzici, u kontinuitetu i kroz razne orkestre, je malo ko uspeo da ostvari, a da ne završi u kafani. U sedamdesetim godinama Stojan se priključio grupi „Matadori” koja je tada, u prvom aktivu, kako mi to kažemo „kod Šena”, svirala više godina i tamo je punila salu omladinom koja je izmešanog nacionalnog sastava pevala i plesala uz najpopularnije hitove. Bilo je to vreme kad se u muzici negovao, a i među omladinom, neki posebni romantični emotivni naboj koji se iskazi­vao kroz ples, ali i kroz pevušenje, lagano, zajedno sa bendom koji je bio na bini. Ne znam zašto, ali sad, dok se prisećam, čini mi se da su te godine bile u zna­ku pesme Kiće Slabinca koja je nosila naziv „Te tri slatke reči, ja te volim”. A onda su došle osamdesete koje su još uvek nosile sa sobom nešto od te romantične atmosfere, a sa devedesetim i raspadom države, sve je dobilo neko drugo lice.

U knjizi koja je pred tobom, poštovani čitaoče, imamo i dve autorske drame Stojana Mesaroša. Stojan je čovek sa više amaterskih talenata u sebi, a jedan je bio vezan i za pozorište i glumu. Kao prvo dete svoga oca, još od malih nogu je bio uključen u kulturno-zabavne programe „Kod Šena” gde su se često priređivali pozorišni komadi u kojima su se naši građani iz tog kraja, različitih životnih dobi, okušavali u glumi i u svojim prvim nastupima. Posebno je oko dramske sekcije u jednom periodu bio angažovan Jožef Dudaš koji je umeo, ne samo da objedini trupu, da podeli uloge, već i da sa puno entuzijazma i kreativnosti trupu izvede do premijere, a onda, kako su prilike nalagale, i da je vodi po okolnim selima da igra. Sećam se Dudaša jer je deo Stojanovog pozorišnog rada vezan i za ovog divnog čoveka kog vredi pomenuti kad govorimo o komadima Stojana Mesaroša i o njegovom rediteljskom radu.

Stojanova dva dramska komada su priče o našim naravima seoskim, sa blagom ironijom prema vlasti i vlastodršcima a uvek na štetu narodnog čo­veka, koji je poput Davida Štrbca ipak nalazio načina da doskoči, nađe odgovor i udesi sebi u odnosu na seoske vlastodršce. Stojanovi junaci su naš svet koji srećemo u selu, a događaji i radnja su vezani za naš život. Obe drame su igrane na našoj lokalnoj sceni, sa našim glumcima amaterima, ali su išle i na gostovanja. Kulturni amaterizam je izgubio na težini i značaju u trećem mileniju u našem selu u odnosu na osamdesete i sedamdesete, kad je dramsku sekciju vodio Branislav Arsenov, a pogotovu na pedesete, kad u selu još nije bilo televizije a kad su dramske trupe vodili Kića Mulić i Olgica Dimitrijević. Stojan je uprkos novim medijima uspevao da iznese, zajedno sa glumcima, često i u veoma lošim uslovima rada, premijere na opštu radost svih nas. Komade ćete biti u prilici da pročitate u ovoj knjizi i sami se uverite u duhovitost i zajedljive boce i opaske koje je Stojan kritički usmeravao prema našoj turbulentnoj stvarnosti.

U umetnosti amatera je važniji umetnički kreativni i stvaralački put, nego neki takmičarsti duh, znao je tokom svog stvaralaštva i Stojan Mesaroš. Ostvariti svoje kreativne ideje nekada je važnije nego ih se sramiti, kako to čine mnogi kulturni čistunci iza kojih nikada ništa ne ostane i ništa se ne pamti. Stojan je čovek koji je svoje talente, kako dramske, tako i muzičke, ispoljavao sa lakoćom i vedrinom koje u sebi nosi, onu radost kreativnog stvaranja koja je pojedincu važna koliko neki visoki estetski kriterij.

U ovoj knjizi imamo i nekoliko notnih zapisa pesama koje je Stojan Mesaroš komponovao tako da će u vremenu budućem neko moći te kompozicije i da interpretira. Sećam se prve kompozicije koja je uopšte, a da ja pamtim, u našem selu komponovana i izvedena od strane nekog našeg muzičara i stvaraoca a sa domaćim bendom izvedene. Ta pesma se zove „Nada” i sećam se da je bila veoma popularna među seoskom omladinom i činila je da se i mi Miloševčani, u opštoj atmosferi muzičkog života ondašnje Jugoslavije, osećamo ponosnim da imamo neki našu, nalik himni, pesmu. I sad, posle više od četrdeset godina, kad sklopim oči, mogu da čujem reči pesme i glas prodorni Jovice Milosavljevića:

„Život prolazi, mladost odnosi
A nada je sve što imam”   

Predivna pesma i predivni stihovi koji mogu da stanu, ne samo u onom, već i u ovom vremenu, zajedno sa hitovima grupe „Pro Arte” koja je bila veoma popularna. Zaista je u pitanju pesma koja je lako pevljiva, jednostavna, ide u uho, i ujedno sa tekstom, a i muzički, nadahnjuje slušaoca. Ta pesma je mladalački zov vremena budućih za koje se iracionalno verovalo da će biti tu za nas da ostvarimo svoje snove. Stojan je jedan od ljudi koji su svoj dečački san pretvorili u stvarnost. Skroman od detinjstva, tako vaspitan, delovao je kulturološki na svoju sredinu celim svojim kreativnim bićem, a ujedno je i nesebično pomagao i drugima da se ostvare i da se ispolje. Takođe, puno je pomagao, kroz sve ove godine, i mlađim muzičarima, tako da sada možemo Stojanu zahvaliti da imamo jedan od najboljih tamburaških bendova u okolini.

Stojan Mesaroš, kao direktor seoskog doma kulture „Mara Pajić”, bio je i producent drame „Kulaj” koju sam ja napisao, a izvodili su je novomiloševački Romi pod rediteljskom palicom Mladena Dražetina. „Rromano teatar” iz Novog Miloševa je bio prvi romski pozorišni ansambl u Vojovodini i drugi u Jugoslaviji. Predstava je doživela veliku medijsku popularnost, a Novo Miloševo su, tada, kao kulturni embrion novog talasa, svi koji se bave kulturom veoma visoko kotirali.

U ovoj knjizi možete videti i neka priznanja što ih je Stojan tokom života dobijao, kao i deo fotografija, plakata, novinskih članaka i drugih dokumena­ta koje su uzete iz bogate Stojanove kolekcije.

Pola veka je prošlo ispunjeno kreativnim, stvaralačkim i interpretatorskim radom Stojana Mesaroša. Naše selo bi bez njega bilo mnogo siromašnije. Hvala ti, Stojane, što si kao stvaralac bio deo naših života. Neka te Gospod blagoslovi.