Vesna Stefanović: "Tužna zabava za lakomislene"

Pred tobom je, poštovani čitaoče, prva knjiga Vesne Stefanović pod nazivom "Tužna zabava za lakomislene". I već od samog naslova koji je ironičan, ali i filozofičan, pesnikinja nam najavljuje jednu neponovljivu avanturu čitanja i promišljanja sveta u ovoj nevelikoj zbirci pesama. U posveti knjige nazimo da je posvećena markizu de Sadu, čuvenom piscu i filozofu, iz osamnaestog veka, poznatog po svojim seksualnim skanadalima i pisanju o mračnim stranama ljudske prirode, ali nam daje i asocijaju i zagonetku da se radi o možda nekom savremenom markizu podučenom crnom porno industrijom i savremenom "ljudskom komedijom", koja je postala, u trećem mileniju, ne samo izvesna, već je u svom praksisu u međuljudskim odnosima uspela da se popne na pijedesetal industrije koja služi za zaglupljivanje ljudi.

Očigledno je već od prvih stihova da pesnikinja ne misli oživljavajući svoju poetsku junakinju na pravog markiza de Sada, već je u pitanju metafora za nekog savremenog animusa koji ima sklonosti da pervezira stvarnost u kojoj se živi negirajući lepotu, čistotu i dobrotu kojoj junakinja ove poezije stremi. Pesnikinja nam svedenim stihovima, obrušenim i očišćenim od narativne pleve, kojima obiluju prve knjige, nudi jedan rafiniran poetski vez koji elegično, jezgrovito, nadahnuto vodi junakinju svetom koji je lepši, čistiji i posvećeniji u svom iskazivanju uzvišenih duhovnih stanja od brutalnosti kojima je omamljen njen animus.

Svetovi u poetici, naizgled suprotstavljeni, izbijaju iz konteksta ove poezije. Poezija Vesne Stefanović nam govori da je sve stvar percepcije i kazuje nam da smo uglavnom ono čime se projektujemo u očima onih koje volimo.

Junakinja posama Vesne Stefanović je misleća osoba koja preispituje svoja stremljenja uzleta i očajanja. Ona stremi ličnom pročišćenju i oslobođenju kad neće biti kao u njenim stihovima da:

"žuljevi vremena
pevaju
ariju smrti"

Već će se preumnjena, kao u snu koji hrani, krepi i greje dušu, okrenuti na drugu stranu i uzvisiti nad
usudima života koji sa svih strana vrebaju i traže mogućnost da se iskažu na pojedincu i tamo će se otvoriti:

"lepota nad lepotama
pesma nad pesmama
u korenu najlepšeg rodoslova
ploti mi dušu
i stavlja zeleni oreol"

I pronaći novo rođenje vaskrsle nade i vere da naš boravak u svetu ima svoj uzvišeni samospoznajni
i neponovljivi smisao kome naša kreativna žudnja za beskonačnim otvara nepregledno polje radosti
i donosi kao u sledećim stihovima:

"i nadam se
toplom vetru
što raznosi lepotu
seje dobrotu
i miriše na ljubav"

Još bi se puno moglo govoriti o stihovima Vesne Stefanović, jer dok čitam njene pesme, one u meni bude mnoštvo asocijacija (što je i bit svake dobre poezije) koje bi me navodile na to da o ovoj kratkoj ali vema slojevitoj zbirci stihova napravim čitavu studiju. Ali to nije moj zadatak, već da vas, poštovani čitaoci ove zbirke, navedem na čitanje i promišljanje kako knjige tako i vaših vlastitih života.

Čestitam autorki i sa velikim zadovoljstvom čekam nove stihove i nove knjige na opštu radost.