Nina Lalić Jankov je srpska spisateljica koja je
više od četvrt veka pritajeno čitala i pisala i tek sad se odvažila da objavi
svoj novi roman pod nazivom „Predatori”.
Vekovi što minuše iza nas osobeni su svaki po nekom
velikom događaju o kome nas uči istorija. Svaki pamtimo, beležimo i izučavamo
po nekom fenomenu, a prvi vek trećeg milenija ćemo pamtiti po pojavi društvenih
mreža kad se iz dana u dan sve više otkriva večna, od pračoveka do danas poznata,
slika lovca i lovine. U minulim vremenima to i nije bilo toliko očito i
vidljivo, jer se u prostranstvu zemljine šare događalo svakodnevno na milione
osobenih lovačkih situacija. Od trenutka kad se pojavio Gugl i kad je praksa
društvenih mreža stvorila zavisnost i naviku virtuelnog življenja, lovci i
lovine su postali vidljiviji, a predatori su postali naša svakodnevica iz koje
se događaji šire i vezuju nas u čvor, koji je samo prikrivena nit u tom
beskrajnom klupku planetarnih događanja i planetarnog predatorstva.
E, taj jedan čvor u tom beskrajnom klupku Nina
Lalić Jankov svojim romanom „Predatori” kroz glavnu junakinju pokušava da
razveže, da ga otvori, pokaže kako ta ogromna i svetska zavera iz makro sveta
može da finkcioniše u mikro svetu njene junakinje, koja je uza sve misleće
emotivno biće koje je uzelo sebi u zadatak da otvori Pandorinu kutiju i pusti
da pred naše oči, oči njenih čitalaca izađe sve ono o čemu se obično ćuti.
Nani je sredovečna žena, udata, majka, ali u godinama kad se otkrivaju sve mladalačke zablude u
odnosima sa ljudima, a ponajpre sa bližnjim koji su nam partneri i u čiju smo
iskrenost i vernost, zabludeli mladalačkom ponesenošću i ljubavlju, iskreno
verovali. Nani nam se otkriva kao usamljena intelelktualka koja, uprkos
savetima da na Fejsbuku ne stupa u kontakte sa svima i ne prihvata
nepoznate ljude za prijatelje, ipak, to prihvata, a na trenutak čestim
šerovanjem se postavlja kao meta raznim predatorima koji je vrebaju sa svojih
profila. Nani neke od njih prihvata i ulazi u svakodnevnu prepisku,
komunikaciju i udvaranja koja se obično dešavaju u inboksu. Intenzivna
virtuelna komunikacija sa nekom osobom, pa čak i da ga u stvarnosti nikada
nismo videli, stvara osećaj blizine koji se prenosi na naš emotivni život i mi
postajemo komunikacijski umreženi i uvezani u takvoj meri da su nam čitav duh i
sva pamet prikovani za tu i takvu vrstu veze u kojoj se, rečima i pažnjom,
predator i lovina međusobno miluju. Takva vrsta komunikacije erotozira za
kratko vreme atmosferu i mi, projektujući naše želje u toj i takvoj
komunikaciji, padamo u neku vrstu transa iz kog se tek sučeljavanjem i sudarom
sa realnoću budimo i iz kog izlazimo.
Na Fejsbuku svet je globalno selo koje kao da je
na dlanu i svako je na poziciji lovca. Ne, nije u pitanju tek puka zabava. U
pitanju je nešto nalik na planetarnu zaveru koju Nani otkriva kroz specijalne
vrste ratova kako tajnih službi tako i njihovih diverzantskih jedinica i snaga
koje treba da ostvare neki svoj realan zadak kroz ovu virtuelnu
priču.
„Predatori” Nine Lalić Jankov je roman dnevnik,
roman ispovest, može se reći i krimi roman, ali i svojevrsni dnevnik zavođenja
u kome glavna junakinja iskušava virtuelne kontakte, potencijalne emotivne
blizine, sa stvarnim upoznavanjem i odlascima na sudar gde se obično doživljava
razočarenje, jer ono što je na Fejsu, je obično ono kako bismo mi želeli da se
predstavimo drugima, dok stvarnost otkriva sve naše slabosti, manjkavosti i
lagarije polumarketinškog tipa. Način na koji naša autorka opisuje svoju junakinju
je prepun ironije i samoironije na račun njenog oblačenja, izgleda ili pak
njenih intelektualnih veština.
Nina Lalić Jankov u romanu „Predatori”, kad je
forma u pitanju, unosi mnoštvo novina koje su vezane za sada veoma popularne
društvene mreže, a ponajviše kad je u pitanju Fejsbuk. Ona koristi i unosi u
svoju priču o lovcima i lovinama mnoštvo dokumentarnih i popularnih
Fejsbuk citata koji se njenoj junakinji dopadaju. Ovakva vrsta vizueleno
dokumentarnog eksperimenta me seća na period neoavangarde i na Vujicu Rešina
Ticića, na njegovo čuveno u roman unošenje novinskih isečaka, a takođe i
iskidanih delova različitih dokumenata koji imaju funkciju da čitaoca odvuku
dalje, da mu privuku pažnju, prošire percepciju i odvedu u neke zaumne prostore
iz kojih će se on, svojim ličnim spoznajama o sebi i svetu, čupati napolje i
tako proživeti preko potrebnu katarzu čitanja.
Jezik kojim nam se u ovom romanu autorka obraća
je rafiniran i čist sa mnoštvom novih IT
reči koje su tek u trećem mileniju ušle u našu litrarnu svakodnevicu. Njene
rečenice su kratke i vrcave tako da se dinamika čitanja i držanja
čitaočeve pažnje ostvaruje kako kroz sam tekst tako nam i iz samog
konteksta i naslute mogućih događanja daje mogućnost da promišljamoi vlastita
iskustva kad smo i sami bili u prilici da lovimo (nezadovoljni onim što nam
stvarnost nudi) ili da budemo lovljeni na ovoj popularnoj društvenoj mreži.
Roman je savremen i prvi takve vrste koji sam u
poslednjih desetak godina urednikovanja pročitao i verujem da će dati impuls i
drugim Fejsbuk piscima da nam ispričaju svoja virtuelna iskustava zaljubljivanja
i odljubljivanja na Fejsu.
Romanom „Predatori” Nina Lalić Jankov se vraća
književnosti i pritisnuta svojim raskošnim talentom kreće u susret svojim
budućim čitaocima. Ja joj, kao urednik, na tom novom a starom putu u srpsku
književnost želim svaku sreću.
