Bećarac je narodna pesma koja me prati od kad znam za sebe. Od prvih porodičnih, komšinskih i seoskih veselja kojima sam još kao dete prisustvovao, bio sam u prilici da se sa njima sretnem. Oduvek su mi se dopadali i privlačili su me načinom pevanja i interpretacije – kako „na suvo” (što znači bez pratnje muzike) na „paprikašima”, tako i na svadbama, pratnjama i drugim veseljima koja su prolazila kraj moje kuće, kad sam ja, kao radoznali dečak, izlazio na ulicu da čujem ko to tako veselo svira i peva. Bećaraci su uvek nosili onu notu veselosti, humora i lake naslute bezobrazluka i erotičnosti, tako da su njihovi stihovi nas, klince, a pogotovu kod dobre interpretacije nekog harmonikaša, terale da zinemo od čuda i da radoznalo čekamo šta će biti dalje. Kad su se pevali bećarci niko nikome ništa nije zamerao i u njima je moglo da se kaže i ono što u svakodnevnom životu i u komunikaciji među ljudima nije bilo primereno.
U vremenu mog detinjstva, dakle, u šezdesetim godinama prošlog veka, bećarac se pevao na isti način kako su to činili naši ljudi u selu sa početka prošlog veka. Sećam se i harmonikaša koji su ih po svadbama, u trenucima kad se išlo po mladu ili kad se pratio kum ili pogačari, pevali, zajedno sa svatovima, tako da se sve orilo. Moj deda je voleo kad mu svira i kad ga prati Borivoj Radnović, zvani Bora Gegeš, a moj ujak Milorad, zvani Mikec, je stalno uzimao za svirce Blagoju i Ljubišu Veskove, oni su umeli da pronađu njegovu pravu žicu, jer su zajedno odrasli na salašu na Jarošu. Na jednoj svadbi u Beodri sam otkrio da je u tom delu sela veoma cenjen Miga Bukur, a generacija mog brata Radovana Pislike Đere je u često za pratnje angažovala Jovačićev Jovana zvanog Krcko i Miodraga Crkvenjakovog zvanog Kesan, a opet, moj stariji brat Vlasta i njegovo društvo su voleli da im sviraju Duka i Rade Srbijanac. U Malideru, kod mog tetka Obre Žeže i u tom kraju, posebno je bio popularan Baćan i, dok nije poginuo kao mladić, Slavko Nikolić zvani Bućkalo. Za one koji su voleli malo laganiji ritam, tu je bio Bača Revko, nastariji harmonikaš iz Karlova, koji je pevao romanse, ali je umeo i bećarac da peva, ali onaj starinski što se, kako je to govorio moj kum Rada, za srce lepi. Posebno su bile, u vremenu mog detinjstva, popularne momačke pratnje noću, kad se zatvori kafana pa se momci uz harmonikaša prate od kuće do kuće gde ih dočekuju ili roditelji ili rodbina i kad svi ustaju i veselim momcima iznose šta se nađe od hrane i pića, a domaćin seda i sa njima zajedno peva i nazdravlja. Momačke pratnje su bile popularne i u sedamdesetim, tako da sam i ja sa mojim prijateljima iz mladosti, sa Zdravkom Kurjakom, Draganom Firšom, Veselinom Gegešom, Milanom Fiškalom, Žaricom Burkešom, Draganom Krenclikom, Savicom Kotaricom, Svetislavom Radašom, Nikolom Škorićem, Mičijem Eljom, i drugim, odlazio u pratnje, a u tom periodu smo smislili i sintagmu „studentski bećarac” koji smo naručivali kod Sovre Cigana u kafani, ali i kod sviraca koji su nas noću pratili. „Studentski bećarac” je značio da se dugo peva i svira za mali bakšiš. Moja želja da sakupim deo bećaraca koji su se pevali u Miloševu u jednom vremenu je ujedno i omaž mojoj mladosti iz sedamdesetih godina koja je bila vesela, a istovremeno i da se setim mnogih prijatelja i ljudi iz moga sela koji nisu više među nama. Nije to vreme obilovalo nekim velikim materijalnim blagostanjem, ali smo svi bili nekako ujednačeni i skloniji solidarnosti i druželjublju, a sve sa željom da se bećarimo i veselimo verujući da nas ta i takva poza čini da se osećamo kao odrasli ljudi.
Momačke pratnje uz bećarac u tom vremenu su bile česte i domaćini su rado primali blago „nacvrcane” momke koji su sa pesmom, nakon ponoći, dolazili u njihovu kuću. Moje pratnje zajedno sa drugarima u sedamdesetim su, kad sada, posle toliko godina pogledam, bile tako nevine, vesele i sa puno emocija i druželjublja, da kad ih uporedim sa ovim vremenom velike pohlepe, vidim da smo mi bili srećni i zadovoljni sa onim što smo imali, a da je samo pevanje i pratnja imalo za cilj da se veselje i druženje produži, a ujedno i da se pronese po kućama i kod domaćina kod kojih smo odlazili. Pratnja uz bećarac i druge pesme, u ranijim vremenima, bila je momačka praksa, ali se i sada, ponekad noću, može čuti harmonika i bećarac u kasnim noćnim satima.
Kad je bećarac kao oblik narodne pesme u pitanju, o njemu je, sa podrobnim predgovorom, još u pedesetim godinama antologiju pod nazivom „Bećarac” (Matica srpska, Novi Sad, 1958) sačinio Mladen Leskovac. On o bećarcu na jednom mestu kaže:
„Lirska pesma, bećarac je isključivo i samo još i pevana pesma. To ni za trenutak ne treba smetati s uma. Jer baš najviše tako, u kompulsornom slivu sa svojom melizmom, i sav u njenom uzbuđeno razdraganom briu, bećarac živi, obnavlja se i traje i kao nepresušnoj životnosti svoga nasmejanog i lakomislenog mladalaštva. U celini, ređe se, a možda baš i nikako, peva kao solo-arijeta, jer mnogo češće u duetu, još češće u horu. Pevaju ga momci i devojke, a na pravome i čistom izvoru njegovog postanka i razvitka isključivo oni, sa naglim i plahim upadanjima; uostalo precizno određenim: pesmicu samo započinje jedan, da bi je, redovno sa poslednjim slogom prvog deseterca, spremno prihvatili i na kraju priveli i ostali.” (Leskovac 1958 : 10)
O karakteru bećarca Leskovac dalje kaže:
„To je pesma koja se najčešće peva nasmejano, uz visok luk uzdignutih obrva, čak sa obešenjačkim podmigivanjem; tanka i prolazna kao pramen dima, a sa nekim unutarnjim uzbuđenim i uzbudljivim treperenjem pretežno okrenuta u radosno i đavolasto, lako i lakoumno razrešljivo, čak groteksno; a zato što se peva, pa se pritom svaki njen stih još i ponovi, ona ne samo da izgleda, nego stvarno i jeste duža nego što se na prvi pogled čini. Iako je pesma supstancielno ljubavna, nema u njoj ni trunčice od mračne, bolne težine sevdalinki; ništa ni od arhaično-tajanstvenog nedokučljivo slutljivog iz prethrišćanskih vukovskih pesmica. Ja sam u njima nalazio na tek pogdekoji, i sasvim otuđeno usamljen stih zamišljen onom mirnom, hladnom tugom velikog jada i prave, zle nesreće. Jer u njima je sreća, ne nesreća: mladost i bezbrižnost, vedrina i pribrana pouzdanost u svoju snagu. Kratak je trenutak njihovog punog trajanja i važenja, čak i u mlađega sveta: bećarac se neguje samo od časa kada se mladić zamomči a devojka zadevojči, pa dok se on ne oženi a ona ne uda. To je pesma devojačka i pesma momačka, i samo to: oni su je stvorili, njihovo je oruđe i oružije. Ako se ipak peva i inače i uporno neguje i preko toga (a peva se, kao što je poznato), to je samo posledica moralne i društvene atmosfere u kojoj je nikla i razvila se. I još: to je večernja pesma; pesma noći.” (Leskovac 1958 : 10, 11)
Zanimljiv je odeljak u predgovoru Mladena Leskovca gde on govoru o Vukov odnosu prema bećarcu:
„Moguće je, ali nije nimalo izvesno da je bećaraca bilo već negde u prvoj fazi Vukova rada. Vuk, međutim, mudar i oprezan, sa nevarljvim instinktom pri izboru i sigurnim sudom pri procenjivanju narodne pesme, sa ogromnim poznavanjem njenog duha, suštine, prošao je kraj ove pesmice, a ko ju je kojim slučajem i znao, bez reči komentara, ćutke. Isto tako nije obraćao naročitu pažnju na vojvođansku narodnu pesmu uopšte (da je, skraćeno i radi izlišnog zaplitavanja stvari koja nam je svima jasna, tako nazovem). On je, doduše, za trenutak zbunjen obiljem koje mu se raskošno nudilo, štampao i „pjesme bačvanske našega vremena“, ako i u stidnome dodatku svojoj knjizi. Već tada je međutim za te pesme rekao da većina među njima „ponajviše nije za štampu, a mnogo ne vrijede da se štampaju“. Nesumnjivo je imao pravo, naročito u jednom pravcu. On je morao dobro osetiti kako se te pesme, svojim temama i nekim novim duhom, nimalo ne uklapaju u sistem njegove narodne pesme, kako se otimaju onoj klasifikaciji koja mu se činila obuhvatnijom i važnijom (i bila je to), jer donose nešto drugo i drugačije karakteristično no ono što je činilo pravu suštinu njegovih pesama, odudarajući tako od svega što je on u toj oblasti dotle poznavao. No lako bi se on poneo sa ovom mukom, da nije bilo nečega presudnijeg. Bio je to jezik tih pesama. Na početku svoga rada još sa dosta obzira, i ne sluteći uostalom šta ga sve čeka, on je o njemu ćutao. Godine 1845 međutim on je prekinuo to ćutanje i izjavio vrlo energično: „Što sam do sad sve okolišao, ovdje ću izrjekom da kažem: da se u svemu narodu našem nigdje ne govori srpski tako ružno i pokvareno kao u Srijemu, u Bačkoj i Banatu.“ Usred njegovih mučnih i nesnosno dugih borbi oko jezika i pravopisa Vuku se ovaj razlog morao nametati kao presudan, te mu se jezik „bačvanskih“ pesama morao činiti još gori no što je ustvari bio. Kako bi onda imao razloga i smelosti da ih objavljuje, stavljao uporedo, kao ravnopravne, sa ostalima, nudi ih ako oružje protiv sebe... Srpski se govori najčistije i najpravilnije – pisao je tada, gluv za sve ostalo – u Hercegovini i Bosni. On je, dakle, te pesme ignorisao, a sa svoga stanovništva imao je i pravo.” (Leskovac 1958 : 14, 15)
Nakon Leskovca, u trećem milenijumu, opet sa obimnim predgovorom, knjigu pod nazivom „Banatski bećarac” priredio je publicista iz Kikinde Dušan Dejanac. Obe knjige imaju naučnu aparaturu i mogu se koristiti za proučavanje bećarca.
Kad je u pitanju knjiga koja je pred tobom, poštovani čitaoče, pod nazivom „Miloševački bećarac”, ja sam u početku imao želju da sakupim one bećarce koji se pevaju i koji su se pevali u mome selu i to sam uspeo uz pomoć pokojnog Nedeljka Kiće Mulića, zatim seoskog harmonikaša Dušana Popova Duke, kao i uz pomoć mlađeg harmonikaša Ivana Ike Stojanova. Takođe, bećarce mi je, koje on pamti, pribeležio i Svetozar Toza Golušin, pronalazač iz Novog Miloševa. Priređujući bećarce, u meni se probudila želja za pisanjem u ovoj formi, pa sam i sam izmislio neke bećarce koji se nalaze u ovoj knjizi. Svoje autorske bećarce mi je, u vidu pesama, dao i pokojni Emil Radnović Bača koji je godinama važio za narodnog pesnika i bostandžiju u našem selu. U ovoj knjizi ćete biti u prilici da čitate i bećarce koje je smislio Milenko Radnović, narodni pesnik koji je rodom iz Miloševa, a gotovo pola veka živi u Zrenjaninu. Tu su i autorski bećarci Ljubiše Rauškog, poreklom iz Miloševa, a sa stanom u Kikindi. Takođe, u ovu knjigu smo uneli i takozvana podvikivanja koja u svadbama i na veseljima koriste Mađari i koje nam je, uz pomoć Stojana Mesaroša, pribeležila Rozalija Lakatoš Boljoš. Verujem da je ovo samo početak kako da se opsetimo bećaraca koji su se pevali u našem selu tako i da probudimo i neke druge stvaraoce da počnu da beleže i pišu nove bećarce koji bi se našli u nekoj narednoj knjizi.
Živimo u vremenu velikog otuđenja, kad su druženja uz pesmu i bećarac, kao i pratnje uz harmoniku, lagano nestale sa scene pod udarom novih turbo-folk melodija i nekog elektronskog i sintetičkog zvuka, te nam je važno da ovom knjigom i bećarcima produžimo pamćenje na neke lepe običaje koji su postojali u našem selu i u našem narodu.
Ja sam se poslednji put pratio jedne nedelje pre petnaestak i više godina kad sam se na vašaru našao sa moja dva prva suseda, sa pokojnim Acom Ritarom i pokojnim Mladenom Firšom. Tad smo najmili harmonikaša iz Kumana koji je svakog vašara dolazio kod nas u Miloševo i za bakšiš svirao od stola do stola. Dok smo, laganim korakom, uz pratnju harmonikaša, išli ulicama sa vašara našim kućama, žene su, čuvši harmoniku, izlazile na sokak da vide ko se prati. A mi smo, na kraju, redom navraćali po našim kućama gde su nas ukućani, a i rodbina, užurbano i veselo dočekivali. Taj lepi običaj se u ovom turbulentnom vremenu izgubio i retko se čuje pesma po kućama i sokacima. Pod uticajem komercijalnih medija, omladina je počela da usvaja neku muziku prepunu turskog zvuka i melodija i pesme čiji stihovi su srceparajuće glupi i patetični, za razliku od bećaraca koji su duhoviti, puni alegorija, satire i erosa, koji bude u ljudima najvitalnije delove bića, ali često imaju i kritički odnos prema društvu.
