Пред нама је нова књига песника Душана
Радака „Трактат о радости”, и оно што на први
поглед можемо да кажемо, јесте чињеница да
песник остаје доследан себи и свом досадашњем
стилу, бар када су у питању језик, ритам, начин
на који „појачава” утисак о ономе што жели да
каже (понављање речи или целих стихова), па
донекле остаје доследан и темама које су га и до
сада окупирале. Наизглед, али само наизглед,
раван једноличан тон песничког приповедања,
очекивали бисмо, ставља Радакове јунаке у скоро
пасиван положај, што, заправо, уопште није случај,
и то је својеврсна замка за читаоца, јер мноштво
апсурдних, невероватних ситуација у којима опстају
субјекти песниковог интересовања, даје својеврсну
динамику и наглашава интензитет доживљаја.
Досадашња књижевна критика се (уз неке
изузетке), прилично доследно освртала на
хуморну, иронијску карактеристику ове поезије,
наглашавајући апсурдне невероватне ситуације
у које песник окупља своје јунаке из различитих
временских епоха на једно место, и то око неког
„немогућег„ догађаја, успут иронишући и ликове,
и радњу, те, на тај начин, доводећи и перцепцију
свега што нам се у животу дешава у питање. С
обзиром на то да су неки његови ликови стварни
(углавном уметници или митска бића из различитих
историјских периода), то иронија и апсурд још
више добијају на снази, било да је у питању љубав,
обичан, свакодневни или пак, историјски контекст.
Тај иронијски аспект, као да и писцу и читаоцу
омогућава известан отклон од „вишка емоција”,
односно, као да тај поступак коришћења „мушки”
шкртих речи без икаквих „украса” спасава и писца
и читаоца од замки патетике. Радаков песнички
метод је сасвим посебан на нашој песничкој
сцени: код њега нема придева, нема „украса”, као
да се песник труди да са што мање речи исприча
оно што жели. Скоро једино средство којим он
наглашава емоцију или догађај, јесте понављање
речи, или, пак, целих стихова, метод који у читаоцу
изазива надирање емоција, и то изгледа као сјајно
решење за оно што песник заправо хоће, а то је
одсуство патетике. Но, колико год, на први поглед,
имамо лакоћу песничког приповедања, толико на
други поглед схватамо тежину и туробност онога
што лирски субјект сугерише, и на другом нивоу
ми, заправо, супротно одсуству патоса, добијамо
експлозију емоција и питања, скоро о свему о
чему песник пише. Има ли ишта једноставније
од стихова: „Шта ћемо данас да доручкујемо”/
„Ништа” , и онда следи понављање сличних стихова
до краја тј. до поентирања, који сваком ко прочита
песму оставља горак укус у устима, макар и да је
јасно присуство циничног црног хумора. И ту је,
понављам, песникова невероватна вештина.
Радак не прича о осећањима, он не пева осећања,
он не нуди своје емоције као универзалне, он прича
огољену поетску причу, и не сугерише никоме,
цртајући му на папиру, како треба да се осећа, већ
свима пружа право на сопствено осећање у односу
на оно што је написано. Истина, читање Радакове
поезије понекада захтева образованог читаоца.
Када он у песми „Концептуално суђење...” помиње
Пинара, мисли на царског тужиоца који је подигао
оптужнице против Флобера и Бодлера, и тиме га
узима као симбол егзекутора свих уметника, и онда
та песма добија још једну вишу димензију. Или када
у песми „Лаку ноћ, Салијери” помиње Салијерија,
потребно је знати да је Салијери био композитор
који је, по многима, допринео Моцартовом тешком
животу. Но, и код оваквих песама, песник се труди
да створи бар три нивоа перцепције о којима смо
већ говорили: хуморно-иронијски, емотивни, и
онај који подразумевајући ова два ствара трећи ‒
комплетан утисак.
Оно о чему се мало говорило и писало када је
у питању поезија Душана Радака, јесте социјални
и политички моменат, иако су оба наглашена још
од самих почетака његовог стваралачког опуса. На
пример, једна од ранијих његових песама „Салун
у Доџу”, јасно говори о томе да се политички
чиновници плаше сваког слободног гласа, па макар
тај глас био и крекетање жабе. Кроз цео Радаков
опус имамо, као једну од тема, положај уметника.
У овој збирци у више песама постоји наглашен
тај социјални моменат који се односи на писце
или уметнике уопште, који су зарад егзистенције
приморани да се баве свим и свачим, и како лирски
субјект примећује, сви су на губитку, и они којима
уметници „узимају” посао, а и сами уметници
јер више нису у могућности да стварају. И, опет
ишчитавамо причу, песник нам не нуди суд, само
голе чињенице, истина, поново кроз апсурдно-
иронијске, па чак и комичне ситуације, али,
заправо, као да се са сваке странице чује врисак. И
зато се поново враћамо на вештину писца који нас
лишава вишка својих емоција, препуштајући нас
властитим.
Дужни смо поменути још један поступак који
је код Душана Радака био присутан нарочито у
претходној стваралачкој фази, а који је песник
назвао радакологија (по себи), а који је у новијој
српској поезији, као поступак, мало заступљен.
Но, то у светској књижевности није непознато, ни у
поезији, а ни у прози, те тако имамо антологијске
писце који, било у причама, било у песмама
полемишу са више личности у себи, и то тако
што своје сопствено „ја” чак смештају у различите
временске зоне, а нарочито ситуације, сударајући
се са самим собом. Дакле, још једна специфичност
на којој наш писац инсистира.
Оно што ову књигу чини другачијом од осталих
јесу нове теме, а донекле и нови поступак у
њиховом певању, тј. нешто мало теже, чемерније,
меланхолично, па и сетније тонирање нарочито
у насловној песми „Трактат о радости”, а онда и у
следећим песмама из тог опуса, што ову збирку
чини више него изузетном.
Радован Влаховић, уредник
Радака „Трактат о радости”, и оно што на први
поглед можемо да кажемо, јесте чињеница да
песник остаје доследан себи и свом досадашњем
стилу, бар када су у питању језик, ритам, начин
на који „појачава” утисак о ономе што жели да
каже (понављање речи или целих стихова), па
донекле остаје доследан и темама које су га и до
сада окупирале. Наизглед, али само наизглед,
раван једноличан тон песничког приповедања,
очекивали бисмо, ставља Радакове јунаке у скоро
пасиван положај, што, заправо, уопште није случај,
и то је својеврсна замка за читаоца, јер мноштво
апсурдних, невероватних ситуација у којима опстају
субјекти песниковог интересовања, даје својеврсну
динамику и наглашава интензитет доживљаја.
Досадашња књижевна критика се (уз неке
изузетке), прилично доследно освртала на
хуморну, иронијску карактеристику ове поезије,
наглашавајући апсурдне невероватне ситуације
у које песник окупља своје јунаке из различитих
временских епоха на једно место, и то око неког
„немогућег„ догађаја, успут иронишући и ликове,
и радњу, те, на тај начин, доводећи и перцепцију
свега што нам се у животу дешава у питање. С
обзиром на то да су неки његови ликови стварни
(углавном уметници или митска бића из различитих
историјских периода), то иронија и апсурд још
више добијају на снази, било да је у питању љубав,
обичан, свакодневни или пак, историјски контекст.
Тај иронијски аспект, као да и писцу и читаоцу
омогућава известан отклон од „вишка емоција”,
односно, као да тај поступак коришћења „мушки”
шкртих речи без икаквих „украса” спасава и писца
и читаоца од замки патетике. Радаков песнички
метод је сасвим посебан на нашој песничкој
сцени: код њега нема придева, нема „украса”, као
да се песник труди да са што мање речи исприча
оно што жели. Скоро једино средство којим он
наглашава емоцију или догађај, јесте понављање
речи, или, пак, целих стихова, метод који у читаоцу
изазива надирање емоција, и то изгледа као сјајно
решење за оно што песник заправо хоће, а то је
одсуство патетике. Но, колико год, на први поглед,
имамо лакоћу песничког приповедања, толико на
други поглед схватамо тежину и туробност онога
што лирски субјект сугерише, и на другом нивоу
ми, заправо, супротно одсуству патоса, добијамо
експлозију емоција и питања, скоро о свему о
чему песник пише. Има ли ишта једноставније
од стихова: „Шта ћемо данас да доручкујемо”/
„Ништа” , и онда следи понављање сличних стихова
до краја тј. до поентирања, који сваком ко прочита
песму оставља горак укус у устима, макар и да је
јасно присуство циничног црног хумора. И ту је,
понављам, песникова невероватна вештина.
Радак не прича о осећањима, он не пева осећања,
он не нуди своје емоције као универзалне, он прича
огољену поетску причу, и не сугерише никоме,
цртајући му на папиру, како треба да се осећа, већ
свима пружа право на сопствено осећање у односу
на оно што је написано. Истина, читање Радакове
поезије понекада захтева образованог читаоца.
Када он у песми „Концептуално суђење...” помиње
Пинара, мисли на царског тужиоца који је подигао
оптужнице против Флобера и Бодлера, и тиме га
узима као симбол егзекутора свих уметника, и онда
та песма добија још једну вишу димензију. Или када
у песми „Лаку ноћ, Салијери” помиње Салијерија,
потребно је знати да је Салијери био композитор
који је, по многима, допринео Моцартовом тешком
животу. Но, и код оваквих песама, песник се труди
да створи бар три нивоа перцепције о којима смо
већ говорили: хуморно-иронијски, емотивни, и
онај који подразумевајући ова два ствара трећи ‒
комплетан утисак.
Оно о чему се мало говорило и писало када је
у питању поезија Душана Радака, јесте социјални
и политички моменат, иако су оба наглашена још
од самих почетака његовог стваралачког опуса. На
пример, једна од ранијих његових песама „Салун
у Доџу”, јасно говори о томе да се политички
чиновници плаше сваког слободног гласа, па макар
тај глас био и крекетање жабе. Кроз цео Радаков
опус имамо, као једну од тема, положај уметника.
У овој збирци у више песама постоји наглашен
тај социјални моменат који се односи на писце
или уметнике уопште, који су зарад егзистенције
приморани да се баве свим и свачим, и како лирски
субјект примећује, сви су на губитку, и они којима
уметници „узимају” посао, а и сами уметници
јер више нису у могућности да стварају. И, опет
ишчитавамо причу, песник нам не нуди суд, само
голе чињенице, истина, поново кроз апсурдно-
иронијске, па чак и комичне ситуације, али,
заправо, као да се са сваке странице чује врисак. И
зато се поново враћамо на вештину писца који нас
лишава вишка својих емоција, препуштајући нас
властитим.
Дужни смо поменути још један поступак који
је код Душана Радака био присутан нарочито у
претходној стваралачкој фази, а који је песник
назвао радакологија (по себи), а који је у новијој
српској поезији, као поступак, мало заступљен.
Но, то у светској књижевности није непознато, ни у
поезији, а ни у прози, те тако имамо антологијске
писце који, било у причама, било у песмама
полемишу са више личности у себи, и то тако
што своје сопствено „ја” чак смештају у различите
временске зоне, а нарочито ситуације, сударајући
се са самим собом. Дакле, још једна специфичност
на којој наш писац инсистира.
Оно што ову књигу чини другачијом од осталих
јесу нове теме, а донекле и нови поступак у
њиховом певању, тј. нешто мало теже, чемерније,
меланхолично, па и сетније тонирање нарочито
у насловној песми „Трактат о радости”, а онда и у
следећим песмама из тог опуса, што ову збирку
чини више него изузетном.
Радован Влаховић, уредник
