„Biseri u blatu” je druga knjiga pesama koju je
napisao sada već u svom zavičaju pomalo čuveni narodni i zavičajni pesnik čiji
je pseudonim Majstor Njusi iz Banata a čije je pravo ime Šandor Šagi. Biti
pesnik u narodu i zavičaju samo sirovim talentom od Boga datim bez velikog
upliva akademskih receptura za pisanje pesama i konstruisanje poetika nije
nimalo ni laka ni jednostavna stvar. To je daleko i mnogo teže nego da se naš
pesnik Šandor Šagi zaklonio iza akademskog zvanja i obrazovanja, kažem teže,
jer smo mi još uvek društvo koje vrednuje titule i diplome a za talenat niko
još nije našao kantar i meru, tako da se naš pesnik često u sudaru kako sa
običnom publikom svojih komšija, rodbine i prijatelja tako i sa književno
obrazovanom publikom nalazi na udaru kritike i hvale. Jedni mu zameraju što ne
radi dovoljno na poeziji kako bi stihovi mogli da mu se uklope u određene
poetičke obrasce a drugi opet ne mogu da veruju da neko iz naroda koji je isti
kao i oni, eto, piše pesme i štampa knjige koje su „samo da su hteli” mogli i
oni sami. U jednom se moraju složiti i jedni i drugi čitaoci i kritičari: ova
poezija onako iskrena, iz srca, vrcava, naivna i ponekad gorko realna nikoga ne
ostavlja ravnodušnim. Šandor Šagi u svojim pesmama spaja narodnu i rok poetiku
i u stilu starog rokera on je intepretira svuda i na svakom mestu a najčešće uz
čašicu po novobečejskim kafanama i po društvenim sedeljkam na opšte
uveseljavanje svih prisutnih.
Šandor Šagi za teme svojih pesama uzima obične
životne događaje iz paorskog, seljačkog i zavičajnog života, ali kroz njih
vešto prepliće humor, a često je i dobroćudno kritičan kako prema stvarnosti
tako i prema svojim junacima dok ih opisuje. Takođe, u njegovoj poeziji ne
zaostaju ni ljubavne ni porodične teme, ali one lamentirajuće nad selom koje se
urušava i čiji svet u novom vremenu nestaje zajedno sa svojim starim dobrim
običajima i vrednostima. Ponekad je i nostalgičan i sa setom nam govori o
starim dobrim vremenima njegovog detinjstva, o ljudima, kafanama, toponimima
kao i o blatnjavim sokacima kad su se deca nakon letnjeg pljuska kaljužala u
barama, vesela i razdragana sa željom da igra i detinjstvo večno traju. Majstor
Njusi to vreme poredi sa novim otuđenim vrememom u kome su savremeni paori
prigrlili tehniku „i za staro ne haju” i onda se pesnik pita: „A šta će unucima
jednom da pričaju”. Pesnik je često sklon da kritikuje te savremene seljake što
samo čekaju od države subvencije i misli da su oni izneverili onu staru
banatsku tradiciju i kulturu koja je išla sa kolena na koleno već su prihvatili
neku novu koju su bez kritičnog promišljanja prihvatili sa televizije „Pink” i
iz raznih rijaliti programa. On kritikuje tu novu vrstu alavosti za parama i
pohlepu koju je našem čoveku nametnula tržišna ekonomija liberalnog
kapitalizma. On jednako peva na srpskom i na mađarskom i obraća se svojim
čitaocima sa željom da im ukaže da treba da žive svoj život, da u njemu
pronalaze lepotu u prirodi i da ne pristaju da budu predmetom manipulacije
političkih elita koje uvek rade u svom intersu a nikada u narodnom. Ako smo
prvu knjigu doživljavali kao vedru, simpatičnu, duhovitu i jetko ljubavnu, ova
bi se knjiga mogla reći da je angažovana sa jakim nabojem osećanja socijalne
pravde i kritikom kako naših naravni tako postojećeg posthumanističkog i
mantipulatorskog vremena i ljudi. Pesnik otvorenim očima gleda život i svet oko
sebe i nikad ne zabija kao noj glavu u pesak, nikada i ni pred kim, pa čak i kad
zbog toga ponekad i strada. On voli istinu i iskrenost i veruje da će jednom
doći novi humaniji i lepši svet u kom će čovek biti mera svih stvari i gde će
se ceniti lepota, čistota i dobrota. Ono što je može se reći česta tema u
pesmama Majstor Njusike, to je erotika i muško-ženski odnosi. Za razliku od
mnogih koji pate i uzdišu na onaj staromodni i romantični način, pesnik nam
nudi jednu pomalu naturalnu pevaniju gde se odnosi svode na seks i gde nije
ništa idealno, već je naprotiv kod njegovih ljubavnika sve dovedeno u jednu
surovu realnost polusveta gde dami smrdi iz usta a njemu i pored želje za
ljubavlju neće da se digne. Majstor Njusi kod svojih poetskih junaka ne
ulepšava sliku već je daje onakvom kakava jeste puna prljavštine, socijalne
bede, prostakluka poganluka i primitivizma. On je u nekim situacijama čak i
radikalniji u kritici od mnogih pesnika ulice i preiferije, on ne izmišlja već
životne slike baca pred čitaoce sa željom da pokaže da naša stvarnost nije
šareniš koji viđamo po slavama, koncertima i na reklamama, već da je on presna,
surova, prljava, pogana i nesklona novom humanizmu kom pesnik, a čitamo to iz
konteksta ovih pesama, svakako teži i za koji se zalaže i bori.
