Knjigom „Vokovizuel“, koja se pojavila 1987. godine, srpska avangardna i alternativna umetnost dobila je, tada, kada se pojavila, prvu i jedinu, a ostavši takva i do danas, monografiju, koja se, sa jedne strane, veoma uspelo bavi teorijskim razmatranjem ove prakse, njenih oblika i pojava, a sa druge, sabira i pravi minuciozni popis autora, dela i njihovih stvaralačkih specifičnosti i razlika; pokazujući tako da ovaj umetnički angažman ima, ne samo pojedinačno uspele stvaraoce i dela, nego i izuzetno bogatu i raznoliku bazu iz koje su mogla nastati ta vrhunska dela, koja mogu da stoje rame uz rame sa vrhunskim delima glavnog toka naše umetnosti. Ova knjiga, takođe, pokazuje koliko je svest umetnika o umetničkom činu bila na visokom nivou, ne samo njenog autora već i većine ostalih stvaralaca i koliko je ta svest bila utkana u umetnički, ali i kritički čin. Takođe, ona otkriva radikalnost tog čina i dijapazon delovanja ovih umetnika: od pojedinačnih akcija koje su bile i ostale samo to, do takvih umetničkih zahvata koji su menjali tok umetnosti ili stvarali takva sinkretička umetnička dela koja nisu pripadala do tada poznatim umetničkim jezicima nego su bila začetnici neke nove prakse, ponekad ostajući kao belezi svoje nepripadnosti i međaši za neke nove, dugačije prakse.
Započinjući u knjizi svoje izlaganje o ovoj problematici u značenjskom smislu sasvim logično od samog pojma i termina vokovizuel on daje ne samo teorijsku podlogu za istoriju nastanka ovog pojma već i imenuje umetničke artefakte koji svojom suštinom bitno utiču na konačnu odluku da skupinu različitih umetničkih praksi nazove ovim jedinstvenim imenom, jer on suštinski prepokriva i veoma jasno i precizno pogađa bit ovog umetničkog angažmana. Znači, on je uspeo da teorijski i kroz analizu praktičnih pojava imenuje ovu praksu otkrivajući tim imenom istovremeno i njen karakter i biće, i, samim tim, udaljavajući se od onih uopštenih naziva koji su bili i ostali na zamagljenom apstraktnom nivou: konkretna, avangardna, konceptualana... i ina umetnost. Takođe, on se nije bavio samo imanentnom analizom umetničkih dela, nego je dao i istorijsku perspektivu mena tih pojava kao i njihov odnos sa graničnim umetnostima, informatikom, tehnikom, tehnologijom, istorijom, teorijama književnosti, filozofijom, filozofijom i teorijom jezika, kao i drugih relevantnih disciplina za ovu problematiku.
Kada bismo naveli samo naslove pojedinačnih poglavlja, a ima ih 23, bilo bi više nego dovoljno da se ukaže na širinu, dubinu i visoku teorijsku svest, ali i suštinsku potrebu da se adekvatno i kompetentno odgovori na izazov ove umetničke prakse, na sve ono što je ona zajedno sa sobom nosila: od nerazumevanja, odbacivanja do samoveličanja koja ponekad nisu imala podlogu i razloge za to. Ali, kada konačno završimo sa čitanjem ove monografije onda imamo ne samo uvid u sveukupnost njenog rada, delovanja, u smislu konačnih razjašnjenja, nego dobijemo i veoma precizne naznake i teorijsko-kritičke alate za prosuđivanje vrednosti pojedinih umetničkih dela ove vrste. Ona je zato više od istorije, teorije i monografije o jednoj specifičnoj umetničkoj praksi, jer sabira u sebi sve ovo, ali nudi i mnogo više. Postoje naravno i druge knjige i rasprave koje se bave ovom problematikom ili nekim njenim delom, ali ni izbliza nemaju ono što ova knjiga ima. A ima tu sreću da ju je napisao umetnik, jedan od najvećih iz prostora ovog umetničkog izražavanja, ali i sa ovih prostora. Čovek koji je bio prapojava stvarajući iz i u neotkrivenom prostoru istovremeno otvorajući prostore za mnoga dela koje će kasnije nastati. I zato moje dilema da li nagradu dati za umetničko delo ili za teorisku raspravu nije prava dilema jer skoro sve ono što je ugrađeno u pojedina umetnička dela Vladana Radovanovića, na izuzetno uspeo i nevidljiv način ugrađeno je i u ovu knjigu. Čestitajući autoru na ovoj zasluženoj a zakasneloj nagradi, osećam zadovoljstvo što sam deo ovog naknadnog izuzetnog svečanog trenutka.
Predsednik žirija
Simon Grabovac
