Gordana Svilengaćin: „Suđenje Jevremovo”

Banatski „Titanik”

Prateći proznu produkciju u savremenoj srp­­skoj književnosti, kroz periodiku i kroz iz­da­­vaštvo, a pogotovu kad su u pitanju autori mlađe generacije, bio sam u prilici da otkri­jem različita kreativno naratorska i formal­na ostvarenja, gde se sadržina veoma često vezu­je, kako za književnu tradiciju, tako i za li­čno literarno promišljanje sebe i sveta samog au­tora, koji skriven iza svojih junaka uporno po­kušava da nam ispriča svoju unutrašnju dra­mu i priču. Tehnika iskidanog teksta, zgusnu­tih me­tafora i prenapregnutih rečenica či­­ni ta­kvu prozu očuđujućom, nadrealnom a ujedno i fi­lo­zofičnom, te smo često u prilici da do­pri­čava­mo priču sastavljenu od opiljaka koje u stvara­lačkom procesu otpadnu prilikom, kako bi to re­­kao Sartr, „čišćenja intelektualčeve svesti”.

Za razliku od kolega iz svoje generacije Gor­dana Svilengaćin, mlada, veoma talentovana i knji­ževno obrozovana srpska spisateljica iz No­vog Bečeja, nam nudi roman koji se formalno bazira na tradicionalnom romanu koji poštuje sklad između sadržine i forme, a po vremenu događanja, ovaj roman se može tretirati, i kao istorijski roman, koji je za svoju početnu osnovu uzeo stvaran događaj iz 1931. godine. Ovo je roman gde se prepliću istorijski fakti i umetnička imaginacija. Roman koji oslikava mikro svet u vremenu kad, nakon Velikog rata u Banatu, sta­sava i živi nova, u skladu sa novom državom Kra­­­­ljevinom Jugoslavijom, varoško-građanska eli­­­­­ta. Ona, u vremenu tehnološkog razvoja i ubrza­nog života svog vremena, ne­guje se­ćanje i pam­ti vrednosti kako pre rata tako i za vreme is­tog, ali je, takođe, prihvatila i vred­nosti no­­vo­stvo­re­ne države, koja je u svom zanosu sje­di­njenja i oslobođenja prosto hrlila da se kroz sve oblike života evropeizira, a banatska varošica Novi Bečej je, zahvaljujući svom dobrom položaju kraj reke Tise, u tome prednjačila.

Radnja romana Gordane Svilengaćin se odvija na brodiću „Vihor” koji je u onom periodu li­nijski saobraćao između dva Bečeja, poput da­našnjih autobusa ili pak taksi linija. Junaci ro­mana su smešteni u jednom prostoru gde nam autorka, kao kamerom, otkriva kako glavne likove tako i velike sporedne likove, a i one usputne, dekor-likove, gde svaki od njih nosi u sebi svoje prethodne živote, koji nam se otvaraju, kao za­sebne sudbine i mozaik pričice u vremenu, dok brodić reže svojim pramcem modre talase va­lovite Tise.

Tu se već na samom početku srećemo sa Abra­hamom Berglom, trgovcem, krojačem i lihvarom, potom sa Jevremom Popovićem, junakom iz Veli­kog rata, sa kapetanom Tozom Vlaškalinim, Bo­škom Svirčevim, te Pajom, sinom njegovim, lo­žačem parnog kotla na „Vihoru”. Tu je bila i Milica Lazarova sa ćerkom u koju je kapetan Toza u mladosti bio zaljubljen i koja je godinama već bila udata za lokalnog gazdu Petra Krstića, a bila je tu i Natalija Nikolajevna Kanevska, Ru­skinja izbegla nakon boljševičke revolucije, koja je inače bila profesor u Harkovskom in­sti­tutu koji je postojao u Novom Bečeju.

Atmosfera na brodu je svakodnevna, uo­bi­ča­jena i može se reći klasična, kad su u pitanju putnički prevozi onoga vremena. Odvija se sa­­svim obična komunikacija između putnika, nji­ho­vo upoznavanje, gde svakog od njih naša autorka sli­ka i portretiše, u trenutku, tako da po opi­sima, detaljima i koloritu, čitalac već može da sluti, kako samu intrigu koja se ne odvija u prvom planu, već u unutrašnjosti pojedinaca, tako i po senčenju i krokijima i lakim potezima ot­kri­je važnost i stavljanje u ukupnu funkciju ove pri­če svakog od njih.

Gordana na jedan veoma plastičan i naiz­gled jednostavan način podiže sa svakim novim dijalogom i sa svakim novim unutrašnjim mono­logom tenziju priče koja se oslikava kako u lju­dima tako i u prirodi i na reci, jer su se vre­menske prilike u toku samo jednog sata vožnje, iz minuta u minut, menjale i pogoršavale, ali još niko nije slutio katastrofu.  

Tokom putovanja na brodu „Vihor” koje je tra­­­jalo, od Bečeja do Novog Bečeja, svega oko sat vre­mena, Gordana Svilengaćin nam otkrivaju­­ći pu­tnike pokazuje da su se nekima od njih, na­kon mno­go godina, sudbine, tu, baš u tom trenu­tku, ukr­­štale stvarajući unutrašnjanje drame u nje­nim junacima. Tu nam se otvara priča o ljuba­vi kape­tana Toze prema Milici Lazarovoj koja se udala za Krstića, vranjevačkog gazdu, za kog je ot­krila da je neveran i ljubaviše sa služavka­ma. Sli­ka nam uzdržanost građansku, a i simpa­tije Gi­ge Jovanovića, čuvenog knjižara, prema Nata­li­ji i njeno poveravanje Abrahamu. Otvara nam pri­ču o Je­vremovoj spoznaji i o njegovom suočava­nju sa Pajom, sinom njegovog prijatelja iz detinj­stva i ratnog druga Boška Svirčeva koji mu je u ratu spa­sao život i o kog se Jevrem sil­no ogre­šio osta­vljajući ga mrtvog u planinama al­ban­skim. Gos­pod svakome, pa i Jevremu Popo­viću, daje šan­su da se podvigom iskupi za svoje mladalačke gre­he, tako nas uči roman Gordane Svilengaćin.  

U romanu „Suđenje Jevremovo” nalazimo pre­le­pe pasaže koje nam autorka slika i koji su ve­­zani za reku Tisu, koja je kraljica svih reka, po­­nekad i ćudljiva, ali nam otkriva i čitavu is­­toriju na jedan lirski i lagani način, poput kad­­rova iz filmova Andreja Tarkovskog, gde nam se pokazuje sva lepota i raskoš ali i životna slo­­ženost u istorijskim naslagama predela kraj ko­jih je rekom prolazio „Vihor”.

U romanu „Suđenje Jevremovo” Gordane Svi­len­gaćin na brodu „Vihor” se ukrštaju sudbine i čvorne tačke u životima njenih junaka, i u naj­boljoj tradiciji antičkih tragedija dolazi do njihovih katarzičnih razrešenja.

Jezik u romanu je čist, izbrušen i sveden, a rečenice kratke i jednostavne, u funkciji pri­če, i to daje osnovnu i funkcionalnu dinamiku teksta, da se kroz njega klizi, lako i pitko, a ra­dnja se nadovezuje u odmerenim intervalima tako da se roman čita u jednom dahu. Autorka je uspela da kroz pripovedanje u trećem licu postigne je­din­stvo mesta, vremena i radnje, a spojem istorij­­skih činjenica i fikcije, oživela je priču o ba­nat­skom „Titaniku” odajući pomen tragično premi­nu­lim u prirodnoj katastrofi nezapamćenoj u ovom delu Banata. Za razliku od drugih autora mlađe generacije, koji za svoje sižee pribegava­ju zanatskim tehnikama izmeštajući svoje juna­ke na neka daleka mesta, Gordana je shvati­la da se jednako može ispričati dobra i moćna priča ako se oživi jedan tragični momenat iz mikro sveta, a ako je još osolimo začinima svog zavičaja, dobićemo više na autentičnosti nego oni koji se bave nekom belosvetskom ili pak izmišljenom pričom, za koju se kaže da autori često, pribegavajući stilskim alatima, mute vo­du da bi izgledala dublja. 

U vremenu kad se završava druga decenija tre­ćeg milenija, kad je srpski roman, pogotovu auto­ra mlađe generacije, potrošio sižee postmoder­ne i kad se na književnoj sceni dešava jedna hi­perprodukcija romanesknih štiva, pred nama je ostvarenje mlade i veoma talentovane autor­ke Gordane Svilengaćin, koje se sa punim pravom mo­že nazvati romanom novog senzibiliteta koji nam na jedan mopasanovsko holivudski način u žižu vraća priču sa dramskim nabojem, gde se međusobno prepliću elementi romana toka sve­sti sa elementima istorijsko ljubavnog romana, u kom se dramatika junaka, na jedan čehovljevski na­čin, sabija u sat vremena vožnje brodića „Vi­hor” koji je saobraćao rekom Tisom te 1931. godine svakodnevno na liniji Bečej–Novi Bečej.

Preporučujem čitalačkoj publici roman „Su­đenje Jevremovo” kao jednu zavičajnu priču koja se kroz umešno pripovedanje Gordane Svi­len­gaćin, podigla na nivo univerzalnog i time je po­tvrdila svoje mesto u srpskoj književnosti mlađe generacije. 

Radovan Vlahović,

književnik