Svakoga jutra, i nije važno u koliko sati, a nekada i pre svanuća, kako se obučem i spremim da izađem u hodnik, vidim u cipelama mojim čeka me kamenje za pod tabane. Kad kažem kamenje, mislim, tako mi izgledaju kamenčići u cipelama kad primaknem noge i kad poželim da ih obujem kako bih krenuo na posao. Imam utisak da ih u mladosti nije bilo toliko ili ja nisam na njih obraćao pažnju. Moja obuća je uglavnom od kože, plastika i veštačke materije mi teraju neku nelagodnu jezu na leđima pa ih iz principa ne nosim. A kamenčići su različitog oblika i različite boje. A najviše ima onih sa oštrom ivicom koji režu kako čarape, koje su poslednje vreme deblje malo i pamučne su, a povremeno zasecaju i kožu među prstima i na peti. Kad sam primetio da imam kamenčiće u cipeli, a bilo je to u ono davno vreme kad je Bog išo po zemlji, kako naš narod voli to reći, i da mi se oni dešavaju redovno u cipelama, kako levoj tako i desnoj, u početku sam ih krišom vadio i izbacivao u dvorište kako me ne bi žuljali. Nekad se neki zavuče u vrh cipele, pa već krenem na posao kad ga osetim, a ja ga pre ulaska u autobus, a u ono vreme sam autobusom svadnevno gradskim putovao na posao, ja ga izbacim na ulicu, onako lakim potezom, a kad mi je to prešlo u naviku, postao sam veoma vešt u izbacivanju kamenja iz cipela. Bila je to moja tajna o kojoj nisam nikome, pa ni mojima najbližim, govorio. A i šta se koga ticalo, moje kamenje u mojim cipelama je bila moja i samo moja stvar. Ali kako sam ih danju izbacivao, uveče kad sam legao, cipele su mi se sve punile kamenjem, ja sam ih izbacivao prvo u dvorište kroz prozorčič, a oni koji mi zaostanu slučajno, i primetim ih dok idem prema autobusu, njih sam na ulici kraj staze, onako krišim, artistički vadio i bacao. I što sam više kamenja vadio sve mi se više u cipelama javljalo idućeg jutra kad sam ustajao. I što ih ja više vadim, a oni se novi, veći, različitiji, javljaju u mojoj obući. Najstrašnije mi je bilo kad sam nosio čizme, one postavljene vunom i sa malim štiklama i cibzarom sa strane. U njih kad se napini kamenje, morao sam da kamenje iznosim iz njih u kolicima i to sa onim građevinskim koja zovu japaner. Šta se ustvari dešavalo, a bilo je neverovatno, prosto, tako da kažem fantastično. Ja uvek svoju obuću pre spavanja lepo očistim i naviksam tako da onako čista i sveže uglancana, a nije važno šta je u pitanju od obuće jer to zavisi od godišnjih doba, a i sandale viksam i glancam, dakle, ja obuću onako sređenu stavljam u sanduče za cipele u hodnik od mog trosobnog stana i to uvek sa desne strane kad se uđe i kad se otvore vrata. Šta da kažem, nekad mi se dešavalo da mi i cipele porastu preko noći porastu i izduže se, a sve je to bilo da može što više kamnja da stane u njih, a sve mi se dešavalo u periodu dok sam revnosno vadio kamenje iz njih i izbacivao ga napolje u dvorište i na ulicu, onako usput. Sve dok jednog dana nisam vraćajući se sa posla i pre ulaska u moj trosobni dvorišni stan, video da sam kamnjem napunio celo dvorište, a i video sam da i tu po ulici sa buldožer kašikom komunalne službe moga voljenog grada nose, šta ja to govorim, tovare sa kašikom u kiper kamione kamenje koje sam ja pobacao po ulici, sve jednako vadeći ih iz moje obuće. A toga dana kad sam pogledao u moje dvorište, video sam pravu šljunkaru i kamenolom koji sam namestio sve jednako izbacujući kamenčiće iz mojih cipela. To me je, da budem iskren, uplašilo, ali ne dovoljno da prestanem da izbacujem kamenje krišom iz obuće. Ali plašio sam se da me ne uhvate komunalne vlasti u sprezi sa ekološkom i naplate mi kaznu, da je samo novčana bila upitanju, to me i ne bi puno mučilo, skidali bi mi od palate i kvit. Ali oni su češće ljude kažnjavali daleko humanije, terali su ih na dobrovoljni kuluk koji se sastojao od dugogodišnjeg rada na razvrstavanju na smetlištu najrazličitijeg otpada. Takvom kaznom, dugogodišnjom, je kažnjen jedan moj poznanik i svakodnevno posle radnog vremena je odlazio i po nekoliko sati dobrovoljno razvrstavao smeće za našu najvažniju industrijsku granu koja se zvala reciklaža otpada. Samo da napomenem da nije u pitanju bio samo otpad iz našeg grada već su i iz drugih gradova i zemalja donosili otpade koje smo mi ručno morali da prebiramo i to dobrovoljno, a po kazni naše veoma moćne komunalne inspekcije. Shvatio sam da moram nekako zaustaviti dolaženje kamenja i dotok u moju obuću pa sam rešio da se razbolim i da nekoliko dana ne izlazim iz kuće i da preležim u krevetu. I tako je i bilo, pojeo sam nekoliko kilograma ne kuvanog krompira i po tom starinskom receptu sam dobio temperaturu koja je prelazila preko četrdeset i javio sam se da sam bolestan i da me poslodavac ne čeka, nekoliko dana na posao. I zaista za vreme mog bolovanja primetio sam da dok nisam obuvao cipele i dok sam ležao onako znojeći se u krevetu pod temperaturom, da se kamenje u cipelama ne puni. Nisam ih ni uzmao u ruke, već sam na njih, onako izdaleka, ja pogledkivao kako bih utvrdio šta se u njima dešava, i da zle sile koje mi ubacuju kamnje ne primete i ne pomisle da želim da ih obujem pa da u njih onako volšebno ne sruče gomilu kamenja. A onda sam jednog jutra rešio da ponovo krenem na posao, a i nije se više moglo bolovati i uhvatim se za moje cipele i primetim da u svakoj od njih ima po jedan kamen.Mislio sam da li da ga izbacim ili ne, ali pošto mi je dvorište već bilo puno kamnja rešim da ga krišom izbacim kad odem na posao i da to učinim onda kad to niko ne vidi. I krenuo sam sa obuvanjem, a kamenčići i nisu bili veliki i nekako sam ih podesio između prstiju i kad sam hodao žuljali su, ali ne onako bolno i nesnosno kao kad su pod tabanom i pod petom. I otišao sam na posao sve jednako sa kamnjem u cipelama. Žuljalo me je, ali ne toliko da ne mogu da izdržim. A tog dana, dao Bog, posla bilo u izobilju i tek kad sam uveče stigao kući shvatio sam, izvajući se, da sam zaboravio izvaditi kamenčiće. A i nekako mi se noge privikle i pokušao sam sve zaboraviti i taman sam se prihvatio večere kad začujem kroz poluotvoren prozor od kuhinje kako zavijaju tu kod mene u komšiluku policijske sirene. Provirim krišom i kradoumice ispod firange, kad ono sprovode mog komšiju koji je takođe imao probleme sa kamenjem u ciplama i vode ga na suđenje, pa na prinudni dobrovoljni rad na razvrstavanju smeća. I uplašio sam se, ma šta vam ja to kažem, drhtao sam čitavu noć i sve sam jednako pokriven jorganom preko glave prosto odskako od kreveta tresući se kao epileptičar od straha. Tek pred zoru sam nekako zaspao, a kad sam se probudio na zvonjavu časovnika, bio sam turoban i sutrusan i nisam ni doručkovao, već u žurbi da ne zakasnim, na brzinu sam navukao cipele i ne obraćajući pažnju na kamenčiće koji su se nalazili u njima. I tako je krenulo moje življenje sa kamenjem u cipeli, i verujte, nije mi ni loše, ponekad me malo žulja, ali kako ga ne vadim i ne izbacujem napolje, novo mi ne dolazu u cipile i već sam se navikao na jednaku količinu nelagodnosti i bola koju mi ovo što imam i negujem sa ljubavlju, prosto tako da kažem, donosi.
