Aleksandar Marić: „Tajna duše”

Aleksandar Marić je pesnik mlađe srpske pesničke generacije, koja se poslednjih go­di­na, sa novim pesničkim senzibilitetom, is­ku­šavala kroz različite pesničke konkurse i zbornike i tamo osvajala značajne nagrade i priznanja, a sad se javlja sa prvom knjigom, i tako potvrđuje svoje postojanje na srpskoj knji­ževnoj sceni trećeg milenija.

Aleksandara Marića je Gospod obdario sa više talenata i on ih je u sebi godinama ne­go­vao i iskazivao među ljudima, a sa knji­gom pe­sama „Tajna duše”, imam utisak čitajući je, us­merava ga da svoju ogromnu energiju u vre­me­nu budućem podari poeziji i literaturi.

„Tajna duše” je knjiga koju autor posvećuje oni­ma koji pesme čitaju zatvorenih očiju, da­kle, hipersenzibilnim ljudima u svetu kad su emocije prestale biti in i kad je stvarnost pritisnuta postliberalnom destrukcijom, ka­ko medija tako i politika, a sve sa jednom že­ljom da ono prefinjeno, unutrašnje, roman­tično i željno svetlosti čovekovo biće po­tisne u drugi plan zarad opskurnog i bizarnog rijaliti programa, u koji nas svim silama go­spodari stvarnosti žele ubaciti.

Pesnički subjekt ove poezije je pobunjenik protiv tog i takvog sveta i on se pevajući slo­bodnim stihom iskazuje kroz četiri ci­klusa pesama. Svaki od tih ciklusa nam se doima drugačije, kao da i sam autor pokušava da svo­je složeno i mnogoliko pesničko ja kroz njih stavi u jednu poetski celinu.

Prvi ciklus pesama nosi naziv „Ljubav je razmena svetlosti.” u kojem nam autor otkriva svog po­etskog junaka u njegovoj intimi kad ko­re­spon­dira sa animom koja je mnogolika, više­slojna i često se prevodi, u ovoj poeziji, iz jave u san, a često je i eho glasova koji dopiru do pesničkog subjekta koji se nikada ne miri sa stvarnošću i koji u svakom trenu svoju muzu do usijanja uzvisuje kao predmet idealnog obo­­žavanja, ali i poetske nežnosti koja se sa­­mo u prefinjenim srcima može negovati i iskazivati kao energija ljubavi koja je uvek iz­nad svih životnih stremljenja. Gubitak vo­ljenog bića nije samo ovostrana, u sudaru sa svetom i ljudima, trivijalna realnost, već je ona i mogućnost da se kroz onostrano i sne­vano vrati nazad i iznova daje vulkansku snagu i energiju lirskom subjektu ove poezije.

„Godine nisu merilo mudrosti.” je drugi ci­klus, koji nas vraća u detinjstvo, u vreme nevinosti i iskričavosti nade u moguće, kad ljubav nije znala da se krije kako nam kaže pesnik za svog junaka koji je okovan ljubavlju i suzama u žalu za onom koja je u pesmi postala njegova devojčica dok su se u ormaru krili.

Treći ciklus nosi naziv „Moj životni put je onaj koji nije ograničen putem kojim sam krenuo.” U njemu nas pesnik vraća u zavičaj nje­govog poetskog junaka i na jednom mestu, u pe­smi „Zavičaj”, on kaže:

„Kad otvoriš svoje sobe,

i primiš me poput brata,

za mene su ruke obe,

otvorena tvoja vrata.”

U ovom ciklusu pesnik koristi rimu i za razliku od ranijih pesama, on, ustreptao i me­lodičan u ritmu i smeni osmerca i de­se­terca, obraća se svom budućem čitaocu.

I na kraju nam pesnik kaže:

„Nemoj da bacaš ove reči,

jer to je moj dar,

značiće ti u životu,

ovaj Spomenar.”

U četvrtom ciklusu koji nosi naziv „Pro­svetljenje se vrši obrazovanjem, a ne ve­ro­va­njem.”,  autor nas upućuje na svoj ume­tnički i stvaralački kredo, koji nam kaže da je poče­tak svake filozofije sumnja a ne nikako sle­pa vera. Dakle, samo promišljanje sveta oko nas, i nas samih, kao i naših želja, htenja i pregnuća, nas može kroz literaturu uzvisiti i uzdići na pijedestal čoveka koji je očovečen u vremenu sveopšteg razčovečenja, i koji može sebe osloboditi i obožiti i uzdići iznad duhovne sirotinje kojom smo u ovom vremenu okruženi. 

Radovan Vlahović