ZABORAVLJENI ARHETIPSKI SVET
Nakon gotovo trideset i kusur godina poznanstva sa Mirkom Čavićem, kroz naša druženja, kako u periodu dok je on bio novinar Morinskih novina i Komune iz Kikinde, tako i tokom mog rada na Romano teatru sa mokrinskim Ciganima iz Mikinog Garavog sokaka, po prvi put se ispred mene, kao leteći pokrovac na ledini, prostro rukopis knjige Mirka Čavića pod nazivom Kaže mi Dragomir, i evo, ja zdušno, poštovani čitaoče, sedam na njega i polećem u mokrinski univerzum zavičajnog pripovedanja.
Mirko Čavić je svoja dosadašnja iskustva foto-reportera i pisca kratkih reportaža sublimirao u ovoj knjizi i otvorio nam, na jedan sasvim nesvakidašnji način za moderne i savremene književne prosedee, zavičajnu priču koja korespondira sa svakodnevicom, a opet izgleda tako omamljujuće, volšebno i fascinantno nova i neponovljiva poput brzog voza koji iskoči iz šina i zaustavlja se na jednom mestu u nekoj nedođiji, a mi, kao putnici tog voza, najednom izlazimo i nalazimo se u nekom nadrealnom svetu, koji je prepisan iz stvarnosti i na nju liči, ali nam se čini da je doživljamo na iracionalan način i kao da snevamo, upadamo u svet koji arhetipski, mi Banaćani, u sebi nosimo, ali smo ga poslednjih godina, u vremenu sveopšteg ubrzanja, negde izgubili, negde zaboravili i, evo, sada, naš Mirko je stigao da nas, zajedno sa Dragomirom, vrati nama samima.
(iz recenzije)
Radovan Vlahović, književnik
Nakon gotovo trideset i kusur godina poznanstva sa Mirkom Čavićem, kroz naša druženja, kako u periodu dok je on bio novinar Morinskih novina i Komune iz Kikinde, tako i tokom mog rada na Romano teatru sa mokrinskim Ciganima iz Mikinog Garavog sokaka, po prvi put se ispred mene, kao leteći pokrovac na ledini, prostro rukopis knjige Mirka Čavića pod nazivom Kaže mi Dragomir, i evo, ja zdušno, poštovani čitaoče, sedam na njega i polećem u mokrinski univerzum zavičajnog pripovedanja.
Mirko Čavić je svoja dosadašnja iskustva foto-reportera i pisca kratkih reportaža sublimirao u ovoj knjizi i otvorio nam, na jedan sasvim nesvakidašnji način za moderne i savremene književne prosedee, zavičajnu priču koja korespondira sa svakodnevicom, a opet izgleda tako omamljujuće, volšebno i fascinantno nova i neponovljiva poput brzog voza koji iskoči iz šina i zaustavlja se na jednom mestu u nekoj nedođiji, a mi, kao putnici tog voza, najednom izlazimo i nalazimo se u nekom nadrealnom svetu, koji je prepisan iz stvarnosti i na nju liči, ali nam se čini da je doživljamo na iracionalan način i kao da snevamo, upadamo u svet koji arhetipski, mi Banaćani, u sebi nosimo, ali smo ga poslednjih godina, u vremenu sveopšteg ubrzanja, negde izgubili, negde zaboravili i, evo, sada, naš Mirko je stigao da nas, zajedno sa Dragomirom, vrati nama samima.
(iz recenzije)
Radovan Vlahović, književnik
