Kad čovek više od trideset godina radi stvari koje su alternativne u odnosu na ono što propisuju država, politika, zvanična estetika i poetika, onda to više i ne može da se doživljava kao alternativa, pošto se mnogo toga nakupilo, to onda postaje ne samo mala lična umetnička i životna tradicija, već se ona počinje sama od sebe institucionalizovati. Ona prelazi sa pojma ja na pojam mi, sa jednine prelazi na množinu, a pogotovo kad svakodnevica demantuje one koji su bili u suprotnosti sa alternativom.
Fenomen onoga što sam radio u kulturološkom smislu sada vidim da je u tome što sam od malog pravio veliko, od ničega stvarao nešto, a nevažno sam bojao svojom emocijom i svojim duhom, i činio ga važnim. Sinoć sam prvi put za jednu radio emisiju rekao da vidim da ono što sam godinama radio i ono što je godinama bila alternativa, sada, ne samo da postaje tradicija, već se i potvrđuje u stvarnosti i utemeljuje u kulturološkoj i umetničkoj praksi. Rekao sam da moje ideje, koje sam kroz sve ove godine negovao, trijumfuju nad idejama koje su mi se suprotstavljale i koje su nipodaštavale ono što radim.
Novo vreme je na mojoj strani, jer ja nikada nisam mislio za sebe da živim u sadašnjosti i prošlosti, ja sam uvek sebe shvatao i gledao u vremenu budućem, koje kad dođe i kad postane stvarnost, kao u ovom slučaju, pokazuje da, ne samo da sam bio u pravu, već i da je zaista budućnost bila na mojoj strani. Pomalo sam se uplašio, nakon razgovora sa novinarkom, svojih reči. Ne znam ni sam da li sam ih smeo izgovoriti tako javno i da li će njiov domet biti dovoljno veliki da može nešto i nekome da našteti, što ja nikako ne bih želeo.
Kultura postaje opšta stvar i opšte dobro. Više se pravila, mislim na estetike i poetike, ne mogu diktirati iz velikih centara i iz centara kulturološke moći. Na ideje ne postoji monopol, idejama je teško komandovati iz jednog centra, pa ma kako se on zvao. Ono što stvaram i ono na čemu radim sad i nije važno odakle je, već je daleko važnije kome je namenjeno i da li će taj kome je namenjeno biti u prilici da to čuje i da razume.
To što su godinama državne institucije i mediji sklapali oči pred onim što radim, to što su ignorisale kreativnoist, energičnost i oduhovljenost u onom humanističkom smislu, sada više i nije moja briga, već je postala njihova. Oni su se uljuljkivali svojim monopolističkim položajima i tako dremljivi i uspavani zaboravili su da treba da budu kreativni. Njihove institucije će vremenom nestati u uraganu novog i nadolazećeg dugo potiskivanaog i marginalizovanog kreativnog talasa koji se, shvativši moć novih tehnologija i medija u novozenitističkom vihoru i spirali, počeo uspinjati prema najuzvišenijim prostorima ljudskog duhovnog delanja.
Vreme će sa liste trajanja s novim vetrovima zbrisati mrve i trunje koje su oni ostavljaju za sobom, kao tragove da pronađu put kako da se vrate nekim izvorima koje su svojom nebrigom dopustili da se uruše i zatvore. A novi podmlađeni novozenitistički izvori će se otvarati tamo gde ih nikada nije bilo, nicaće po pustinjama, žuboriće iz kamenih stena iz nekih ruralnih zakutaka planete i sveta. Oni će ponovo želeti da humanizuju umetnost, da joj daju smisao koji je dostojan čoveka, a pred kojim će se i Gospod nasmešiti s blagošću i ljubavlju, u svoj svojoj nadnaravnosti, silini i moći. Biće to novi čovekov put da se kroz umetnost opet i iznova osnaži i očoveči po volji Božijoj.
