Poslednjih
godina drugog i početkom trećeg milenijuma, svet je izgubio i potrošio iluzije
koje su ga držale uspravnim i davale mu nadu da ljudski rod čeka svetla i lepa
budućnost. Raslojavanja, kako duhovna tako i socijalna, u liberalno kapitalističkom
prosedeu, učinila su da se pojedincu, onom iz običnog i svakodnevnog života,
putem marketinških kampanja, izmakne tlo realnosti pod nogama a on se nađe u
jednom međuprostoru između materijalne i virtuelene stvarnosti gde mu se ova druga
čini mnogo ubedljivija, pa je često u prilici da ne uspeva da sagledava sebe u
realnom svetlu, ili kad to ponekad i uspe, ne može da poveruje da je to zaista
ono što on živi. Tako je u čitavom svetu, pa i ovde kod nas u Banatu, u okolini
Novog Bečeja, gde se u vremenu tranzicije dešava radnja romana „Banatski čampaš”
Dušana Šijačića koji nam otkriva, pomalo maniristički, realnost paorsku svojih
junaka što svakodnevno, sa svojih evedri i salaša, biciklima, po zemljanom truckavom putu, nose mleko u mlekaru i
usput, da prekrate vreme, pričaju o svemu i svačemu.
Dušan Šijačić
odlično poznaje mentalitet našeg zavičajnog banatskog čoveka koji je ovde „so
zemlje” i koji više od pola veka kasni za savremenim tehnološkim proizvodnim
procesima i ostaje onako arhaičan, renesansan, sa velikom dozom humora i
duhovitosti, dok je marketinškim trikovima, kako kroz medije tako i kroz
društvene mreže, rog zamenjen za sveću a njegovo zaostajanja na trenutke, bez
obzira na svu jetku muku koju proživljava, liči u ekološkom smislu na prednost,
jer je svakodnevno suočen sa prirodom, i samo sa njom, u štrokavoj veri u Boga, pokušava i uspeva da nosi svoj maleni život.
Junaci Dušana
Šijačića, na starim predratnim biciklima, sa mnoštvom sećanja i priča o svojim
kako živim tako i upokojenim sugrađanima, su revolucionari paorskog poštenja i
tranzicionog gubitništva u vremenu koje je čast, moral i doslednost zamenilo
interesom, a ljudskost je sa unutrašnjeg duhovnog plana prebacilo na
spoljašnji materijalni, koji je ljude pretvorio u ale koje su večno gladne
kapitala, moći i želje da gospodare drugim ljudima.
Dušan Šijačić
na trenutke svoje junake slika vangogovski, pomalo iskošeno, praveći fresku ovog
vremena, što se iz mikrosveta i našeg sela usmerava ka globalnom selu koje teško
može da razume patnju, muku, bol i finese proživljavanja njegovih junaka. Uprkos
tome, Dušan Šijačić šalje svoje maestralne banatske ljude u pejzažu, a ko
razume, shvatiće o čemu se radi.
Knjigu proze
pod nazivom „Banatski čampaš” Dušana Šijačića preporučujem za čitanje i
suočavanje sa stvarnošću, koja ne postoji samo ovde u ovom romanu, već i u
životu koji nam je poslednjih godina, uistinu, postao oskudan i čombav, kao letnji, truckavi, blatnjavi put o kome nam autor tako ubedljivo u ovoj
knjizi govori.
