Na prošlogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu Miljurko Vukadinović je pozvao mene i Johana Lavundija da u Kući Đure Jakšića u Skadarliji a povodom pedeset godina od smrti Branka Miljkovića promovišemo prevod njegove opezije na nemačkom jeziku.Kad smo ušli sa malim zakašnjenjem sala je bila prepuna publike i govoreni su antologijki Miljkovićevi stihovi.Seo sam u kut gde je bilo mesta, a toje bilo prvi put da sam na nekom programu u kući koju su nazivali Đurinom, a koji je inače bio moj zemljak ne samo iz Banata već iz sela iz komšiluka. Gruntovi Jakšićevih i Vlahovićevih upirali su jedni u druge poslenjih više od dvesto godina.Familija Đurinih stričeva i danas živi u mom komšiluku.Od detinjstva sam Đuru osećao kao da mi je rod, a u Jakšićevu kuću sam kao dečak često odlazio. Kad se nađemo u nekom drugom mestu mi se karlovčani jedni premam drugima ponašamo familijarno. Što je izgleda neki arhetipski sindrom koji smo nasledili još iz onih militarskih vremena naših predaka.Svi smo u sali slušali pažljivo govorenje brankovih stihova, a ja sam osetio strahovitu blizinu i tragiku između Đure i Branka.Jedno što je Đura sto godina ranije od Branka bio rođen. Kad se završilo književno veče izašao sam pred Đurinu kuću i seonjegovoj skulpturi u krilo.To je običaj da deda stavi unuuka da mu sedi u krilo.Osetio sam u sebi neku čudnu mešavinu emocija koja je u sebi nosila onu pesničku i životnu idetifikaciju koju svi u nekim trenucima sa ljudima koji su nama po muci bliski osetimo.
Trenuci kad osećam čitavim telom snažno strujanje tradicije i enregje prethodnih ljudi, umetnika i genijalaca kojih se moja duša takla, su retki, ali toliko snažni da mi uzbuđenje natera suze na oči.Te večeri kad sam seo u krilo Đurino osetio sam veliku bliskost sa pokojnim pesnikom. Učinilo mi se da vidim njegovu dušu razgolićenu i nagu kako trči kroz vekove po kišnoj noći. Na trkačkoj stazi je bio sam i mokar, a trčao je tuđu trku žrtvovanja. Kraj staze su generacije i generacije njegovih sunarodnika kroz destine godina stajale sa strane i navijale. Video sam skulpturu koja kao da je oživela predamnom. Video sam pesnika koji nakon toliko godina pun tuge i alkohola sedi sam pred kućom na sokaku kud prolaze mnogi ljudi. Izašao si pred kuću a ne slušaš braću i decu svoju što te ne poštuju, decu kojima treba Babino, ali im nije za života trebo Baba, kako se to kod nas kaže u Banatu. Zato i sediš sam na sred sokaka.Teško mi je bilo da te gledam kako si umoran i nem od nerazumevanja. Zaplakao sam i setio se priče kako si došo kod prote Trbića da tražiš da u Karlovu slikaš ikonostas. Sećam se kako te je moj predak Jevrem podržavao pred crkveno prosvetnom upravom i protom Velikokikinskog dištrikta da se tebi poveri posao. Karlovčani nisu dali. Kazali su da voleš da se nadereš, da si detetom još bio nestašan, da si bio nepredvidiv, da si umeo naderan da psuješ vlast i da ne poštuješ njhov red, da si pravio skice ćesara golišavog kako beži iz Banata, da si slavio Karađorđa kad se nije smelo. Kazali su da si prkosio i Švabama i Madžarima. Svega sam se setio. Kad ste ti i predak moj Jevrem i Belićeva deca krali grožđe u Džigure i kad su vas pudari uvatili. Kako si psovo beodranskog grofa i pričo o njegovoj ženi da je kurva nezasita. Kako je grofu kočijaš Pišta pravio decu i kako si piso pisma Krstinim devojkama i pesme si im pevo. Sad te gledim na sokoku pred kućom opštinskom što su ti dali samo da bi se oni u nju smestili. A Tošu si volo i novine serbske si čito i učio iz nji, od Toše si učio .Njegova te slava opčinila i na nesrećni put u nesrećnom vremenu povela, da tražiš se u jeziku i rodu da budeš buntovni uragan što se iz Banata po Serbiji i Evropi ondašnjoj širi. Sve se skupilo te večeri i zaplako sam i jecao i ridao na sred Skadarlije, u sred Beograda da svi vidu.
