Postoje prijateljstva koja se održavaju stalnim gurblanjem. Nisam u to verovao, kad mi je jednom rekao moj komšija, da on tako funkcioniše sa nekim svojim prijateljima. Činilo mi se da on izmišlja i da od toga pravi vic. A onda sam ja jednog dana primetio da sa jednom damom koja mi se preporučivala za prijatelja imam veoma sličan odnos. Ona je umislila da sve ono što radim ima veze sa njom i da je ona moja gurbla i da me ona pokreće na duhovnu aktivnost. Malo me je to iznenadilo i malo me je, da priznam, i uplašilo, pošto sam za sebe verovao da funkcionišem sasvim drugačije. Ali eto počeo sam da se družim sa njom i ona mi je veoma često naturala svoje predloge i sugestije oko tekstova. Vrlo laskavo se prema njima odnosila, stalno hvaleći ih i diveći im se, sve do momenta dok nisam prozreo njenu nameru, a ona je bila veoma jednostavna i kao sneg čista. Želela je da bude gurbla, da bude moje drugo ja. Sugerirala mi je mnoštvo ulagivačkih hvalospeva kojima me je pridobijala svakim danom sve više za prijatelja. A ustvari je izvlačila iz mene energiju, razotkrivala me i veoma vešto tražila načina da iz daleka upravlja mojim stvaralaštvom. I primetio sam da je u pitanju igra, ali sam puštao da vidim dokle igra gurblanja može da ide. A otišla je predaleko, tako da sam shvatio da sam navikao da se palim na gurbli i pomalo sam izgubio one stalne vitalne porive duha koji su me pokretali na aktivnost. A to nije bilo dobro, a i treći milenij je i vreme da se gurbla stavi na stranu. Da se odloži u muzej, stavi na počasno mesto zajedno sa ostalim gurblama.
