Jednom davno u kafani kod Dingača u razgovoru sa Vitom, mojim prijateljem i novozenitistom, ja sam bio brcoš na fakultetu, a on je tek stigao iz Hamburga, bio sam u prilici da čujem nekoliko, za njega, velikih istina. Prvo što je učinio kad smo seli poručio je obilnu večeru, učeći me da kad sam na ivici egzistencije i kad imam nekog da mi plati hranu uvek poručim jelo koje je najizdašnije i kojim ću najbolje moći da se najedem u tuđem svetu i u tuđem gradu. Objašnjavao mi je da sam ja tu zbog moje unutrašnje misije, a ne zbog fakulteta i spoljašnjeg poretka stvari. Nisam bio siguran odakle on zna šta je moja misija, ali prihvatio sam i igru i priču, a i mešano meso sa sve šopskom salatom koje je tada važilo za najbolje u Novom Sadu. On je pio vino i lagano je jeo, a usput mi je objašnjavao i učio me da nikada ne verujem ljudima koji me učestalo mole za nešto. Rekao mi je da je molba ponizna zapovest i da oni koji te mole ustvari ti zapovedaju da za njih uradiš neke stvari. I naravno, pričao mi je o mome snu, koji je i meni samome bio pomalo maglovit, ali on je onako uz vino i preko zalogaja govorio o tome šta ja sanjam, i kako će se projektovati moja budućnost. Slušao sam ga u neverici, poredio njegove reči sa onim što sam do tada čuo i pročitao, i sve mi je bilo nekako novo i dobro je zvučalo. Razgovor je te večeri išao dalje, on je popio još jednu buteljku vina, a kad sam želeo da prekinem večeru i da ostavim nekoliko zalogaja u tanjiru strogo mi je rekao da moram sve da pojedem, jer ja kao stranac, umetnik i intelektualac sa nesigurnom egzistencijom u tuđem gradu, nikad ne smem ostavljati hranu do koj,e u surovom svetu, se teško dolazi, a i nikada nisam siguran kad i kakav će mi biti sledeći obrok. Nakon treće buteljke vina mi je rekao da kad vidim da ću da padnem i da će me srušiti, da nikako ne dozvolim da padnem sam, već, ako nema nikog drugog, da sa sobom srušim stolicu. Bio je to jedan od prvih sastanaka sa Vitom i razgovora u kome sam ja učestvovao samo toliko da sam slušao i pamtio, ponekad beležio, ali kad odem u moju malenu studentsku sobicu koja je bila tri sa dva i metar i trideset vlage. I danas kad me neko za nešto intenzivno moli, setim se Vite i pomislim da li je on zaista to govorio iz uverenja ili je to tek bila polu pijana tlapnja propalog studenta filozofije.
