Kad čovek puca od zdravlja i kad nema briga, oma je i jebešljiv. I nije važno dal su u pitanju muškarci ili žene, važno je da su jebešljivi. Količina sreće jednog naroda se može meriti količinom jebešljivosti. Ponekad i nije važno koliko je narod slobodan, već koliko je naranjen, sit, skućen, zadovoljan i spreman, da iskazuje svoju jebešljivost. Svet je nekad, u vreme od pre pola veka, bio daleko jebešljivi nego što je danas. A u čemu se očitovala jebešljivost kod žena, a naravno, i u čemu se pokazivala kod muškaraca, a sve u vremenu kad nije bilo golotinje, kad se nije smelo nepristojno izražavati i na vidljiv način promiskuitetno ponašati. Ono što se dešavalo iza ćoška to je bilo iza ćoška, ali to niko nije video i o tom se nije za dana govorilo. Dakle, žene su se smejle i kikoćale, pomalo vrckale, spušćale glave i govorile "neću" kad nešto sa momcima oćedu, potom su karminile u crveno usta i zatezale na poseban način grudnjake, koji su bili od malo krućeg materijala kako bi grudi bile nadignutije. Posebno je bilo intersantno da se nisu brijale dlake na nogama, a kad su se pojavile italijanske najlon čarape iz Venecije žene sa maljavim nogama su posebno privlačile pažnju. Muškarci su gledajući u maljave noge već zamišljali kakvog rundavog mačora može imati dama između nogu. A za onu stvar su još govorili da je šubara između nogu. Ono što je još bilo posebno interesantno i činilo dame jebešljivijim su štikle koje su se u tim godinama pojavile i koje su činile da one tvrdo gaze i imaju pri takvom hodu neki posebno izraženi seksipil i jebešljivost. A muškarci su se iskazivali na različite načine. Uglavno su puštali i negovali brkove, ali ne velike, već tek da prekriju usne i nausnice. Brijali su ostalo lice svakodnevno, čupali dlake iz nosa i iz ušiju i to im je činio berber kod kog su išli jednom mesečno da se podšišaju. Držali su ruke u džepovima i stalno se nešto češkali između nogu sa željom da pokažu kako imaju veliku patašku. Košulje bi im obično imale zasukane rukave, a bile bi otkopčane da se vide malje na grudima. Malje su i kod devojaka i momaka bile poseban izraz jebešljivosti. Tek docnije kad se razvila industija za ulepšavanje i kad su se muškarci i žene skinuli nestalo je malja i tog tako sigurnog znaka jebešljivosti. Muškarci su za vreme igranki, dok ne počne da se igra i dok samo merkaju dame za šankom, pili kratka pića dok su devoje pile kabeze i klakere. Tek kad bi se dešavali spojevi i posle njih, muškarci su u kafani pili špricere, da se malko razlade. O jebešljivosti kao izrazu malo se govorilo, a više ona sama po sebi praktično sprovodila. Važno je bilo da se sklone od očiju, da se ne vidi i ko je s kim, i ko je gde. A postojala su i mesta u mome selu gde se pored bioskopa (ispoljavanje jebešljivosti za vreme projekcija filmova u polu mraku) mesta gde se odlazilo i za koja kao niko nije ništa znao, a koja su vrvila od ispoljavanja unutrašnje vatre erotske. Ali o tome se nije govorilo. To se samo po pogledu razumelo i podrazumevalo. Bilo je to vreme kad su svi bili jedanki u nemanju ničeg više od onog što im treba, pa su se muškarci i žene usmeravali jedni na druge kako bi se iskazali u jebešljivosti.
