Postoje različiti ljudi i različiti profili. Svako prema svome liku pravi profil na fejsu. Svako prema svom željenom liku pravi profil na fejsu. Tu se uglavnom pokazuje ono malo idealizirano i ulepšano lice. Svako tu nudi sebe na način kako želi da se vidi. Svako daje ono što ima, a ono što nema to pozajmljuje, a ako ne prijavi onda ukrade i prisvoji. Tekstovi na fejsu su uglavnom za kratkoročnu upotrebu. Oni traju nekoliko sati i onda prestaju da imaju važnost. Sem, ako ih neko ponovo ne vrati u opticaj. I to se ponekad dešava. Pisanje tekstova na fejsu je dobar izduvni ventil za nabujale i neiskazane emocije. Zvuk svakodnevnih aplauza ume da uljuljka, kaže moj prijatelj Sima, a posle istih pisci prosto vape za novim i češćim aplauzima i lajkovima. Aplauzi kvare ljude. Prijaju, ali stvaraju rđav karakter. Gomila uvek ume da kliče. Ona je sinonim za prostodušnu euforiju, epicentar za banalnost, kvadrofonija površnosti. Njen aplauz je sugestija nekritičnosti. Njen aplauz je burna emotivna i iracionalna kanonada oduševljenja površnosti. Snaga i dubina su na drugoj strani. Mera i sklad ne počivaju tu. A, da se vratim na temu, postoje profili i ljudi koji su prozreli sve to i koji znajući zamke koje se pred njih postavljaju hodaju ipak po žici nad ambisom, kažem mom prijatelju Simi, a on vrti hemijsku u ruci i ćuti.
