Zima je mnogo dobro godišnje doba. Volim kad veje, a i odgovara mi. Važno je samo imati dobrog ogreva, u kojem god agregatnom stanju on bio. Važno je biti u toplom i biti sam u sobi, naravno, kad se to može, i kad se za to ima uslova. U mome detinjstvu, nisam imao priliku za tako nešto. A bile su to šezdesete, pune optimizma i vere u svetlu budućnost, a ona je nailazila u naše živote u pramenovima i talasima kao magla, i prosto nismo ni primetili kad smo se našli u trećem mileniju koji je duboko protivurečan i neizvestan. A tada, dok sam još nosio čakšire na gumu i mesto šlica imao imao bušu, a na nogama štrikane pačne koje je baka podšila sa suknenom krpom da duže traju, i dok sam trčkarao po zemljanom podu koji se dva puta nedeljno pomazivao sa smešom kreča, peska i konjske balege, i nije mi bilo važno kako će život izgledati u budućnosti, o tome su vodili stariji računa. Moje je bilo samo da se igram. Da pravim bunare od čokanjica koje su donošene u korpi od pruća i koje su ložene u zemljani, od čerpića zidani, šporet, kako bi se zgotovio ili doručak ili ručak. Retko sam zimi u sobi bio sam, uvek je tu bio neko od starijih, a kada bi se to ipak desilo, uživao sam u svečanoj tišini, pucketanju vatre i nekom uzvišenom oslobođenju od stezanja moga malenog bića među pogledima i u prisustvu odraslih. Taj trenutak kad si sam u sobi usred zime dok napolju veje sneg i dok kroz oznojano staklo posmatraš kako se taloži na granama voćaka pred kućom, na krovu komšinske kuće ili kako veselo igra dim iz komšinskog odžaka, e to je bila slika za stvaranje poezije unutar lobanje, one koja se pisala u emotivnom kodu i koja je pamćena u krvi, koja se taložila negde u nesvesnom, slagala se sama od sebe i pretvarala u formu koje tada nisam ni bio svestan, o kojoj gotovo ništa nisam ni znao, a koja je sa mojim odrastanjem, usled mnoštva emotivnih beležaka, počela da se ište iz mene i prosto me naterala da je zapisujem. I danas, dok gledam kako veje, i sam sam za kompjuterom, kroz pisanje otkrivam ono što sam kao dečak prepoznao kao lepotu i uzvišenu svečanost trenutka.
