Stigao je, kao i svakog jutra, pred dućan, biciklom trkačkim sa dve torbe na njemu, a iza njega su trčkarala dva avlijanera. Bio je visok, krupan, biljavih očiju, imao je malene brčiće, pokvarene prednje zube koji su mu se nekako u slovo v sklapali u vilici i imao je dugu talasastu kosu koju je prekrivao vojničkim fesićem koji je kupio na pijaci i na kojem je imao veliku kokardu. Medeni je na sebi imao neku po svemu neobičnu garderobu. Oblačio se kao ostareli američki hipik, a na jakne i majce je stavljao po nekoliko bedževa, dok je na vrat stavljao đerdane i lance u zavisnosti od toga u kakvo se društvo spremao da ide i od raspoloženja u kakvom je tog dana bio. Dezodoranse nije voleo, već se isključivo mirisao parfemom Pokošeno seno.
Medeni je dete srednje stojećih ljudi u našem selu. Otac mu je bio ugledan paor, a majka iz dobre kuće, dobra i prava domaćica. Nikada nikome nisu ništa dugovali i vodili su računa o svojoj kući i o svome domaćinstvu. Medeni je bio jednac i što se kaže jedva dočekan. Roditelji su od njegovog rođenja puno na njega davali i vaspitavali su ga da bude čuvaran i da ne troši tamo gde nije potrebno i na makar koga. Učili su ga da drži do sebe i da stalno zna ko je, čiji je, i odakle, i kako pred drugima treba da se vlada. Pošto je imao dve sestre od strica, roditelji i uža porodica su ga zvali još i Batica. Otac mu je bio posebno jak i mogao je da zanese puna kola žita sa jednog na drugo mesto. Takođe mu je otac Milivoj bio veliki protivnik komunističke ideologije. Još se pamti kad je posle rata, zajedno sa popom Pajom, u najstrašnijim vremenima, i bratom mu Radislavom i drugarima Savicom i Nikom, proneo litiju kroz selo. Šest meseci ranije su ih konfiskovali. Bili su crkvena familija. I Batica je u mladosti i detetom išao u crkvu, ali se nije puno primao i pokazivao kao crkveno čeljade.
Batica, ili pak Medeni kako ga zovemo, nije bio lepo dete. Bio je nakako smešan, krupan, a nakočen, sa buljavim izrazom lica, imao je facu koja je prizivala na smeh i komiku. Medeni je još u osnovnoj školi video da se razlikuje od druge dece i kad je shvato da mu se smeju zbog njegovog izgleda, a u želji da ipak pridobije simpatije druge dece, počeo je i sam da proizvodi komične situacije, a takođe je bio u osnovnoj školi i najpoznatiji u pričanju viceva. Mi smo kao mlađi često išli sa njim samo da slušamo viceve i provale koje je on pravio. O svima je u selu znao po nešto i svima je nalazio neku manu i umeo je sjano da imitira. Medeni je bio vanserijski i prirodni talent za transformaciju, za glumu i za komiku. Nije se ni za koga u druženju posebno vezivao i nije se nikome ni obavezivao. Rastao je i stasavao u jednom vremenu prateći trendove koji su se dešavali i uklapao se dajući im neko svoje autentično tumačenje i obeležje. Medeni je zaista umeo da se pričom, humorom, gestikulacijojom i komikom umili svakom društvu u selu u kome se našao.Voleo je da se druži, voleo je da popije, ali se retko hvatao za novčanik da nekome nešto plati. Shvatio je svoju ulogu zabavljača i dobro ju je prodavo prijateljima i onima koji su ga pozivali u društva da im razbije dosadu. Hajde da zovemo Medenog, govorili su, da se malo smejemo. On je sebe shvatao kao pokretnog, od društva do društva u kafani, uveseljivača.
Nikada se i ni na šta nije žalio, nije se prenemagao i kukao, a mislim da ga niko nije video ni da plače, pa čak ni kad su mu roditelji umrli. Svet i život su bili pozornica na kojij je on igrao svoju ulogu komičara i usrećitelja. Nakon osnovne škole, upisali su ga roditelji u gimanaziju. A onda je u sledećih desetak godina Medeni promenuo nekoliko gimanzija kako kod nas tu Banatu tako i u Bačkoj. Roditelji su ga finasirali da putuje, da kupuje knjige, da kupuje užinu, a pred njim se život otvorio kao avantura i on je tako i živeo. Sve mu je drugo bilo lepše i intersantnije, nego da uči. Pratio je nastavu onako kako je kada bio raspoložen, učio nije gotovo nikada, a u profesorima je uvek tražio elemnte komike i nedoslednosti kako bi docnije da bi pridobio pažnju drugova i drugarica mogao da ih imitira i tako učini sebe važnim i glavnim. Njegove imitacije su bile pune duha i šoumenske elegancije tako da niko nije mogao da ostane ravnodušnim kad Medeni imitira. Devojeke su ga u gradovima pozivale na svoje sedeljke i svoja druženja, a i on je kao mačak umeo da im se svojim pričama umili. Voleo je i dan danas voli da privlači pažnju mladim lepim devojkama i da im uvek iznova smišlja nove i nove humorističke zaplete kako bi im razveselio i srca i duše i kako bi ga primale u svoje društvo.
Malo ga je ko poznavao u njegovim pravim tugama i ozbiljnostima i niko se i ne može pohvaliti da ga je video. Medeni se nikad nije dugo zadržavao je u jednom društvu. Odlazio je i vraćao im se po nekom svom unutrašnjem nahođenju, a bilo je to kad primeti da njegove imitacije i njegov humor više na nailaze na vatreno odobravanje.
Gotovo desetak godina je trajalo njegovo školovanje po gimazijama. Sve dok jednog jutra otac mu Milivoj nije rekao:
– Dosta je bilo s lagalima, Batice!
I naravno, prekinuo je školovanjae i sa ocem se bacio na poljoprivredu, a onda je otišao u vojsku. Nakon vojske je nekoliko godina, sve do smrti, prvo majke, a potom i oca, radio zemlju i hranio stoku, a slobodno vreme je, kao i svi momci u selu, provodio izlazeći po kafanama u našem selu i po slavama u susednim selima. Vozački je polagao samo za traktor. Kola nije umeo da vozi, a nije ni imao želju, a sigurno je i imao strah od saobraćaja i to da ga bujna mašta i misli ne ponesu pa da napravi kakav udes.
I sve je nekako išlo dok mu je majka bila živa. Za nju su bili jednako vezani i on i otac mu, a nakon njene smti najveća muka im je bila kuvanje, a i on i baba mu Milivoj su bili izešni. Teško im je padalo, kako su oboje bilni krupni, da sa svojim prstima i ručerdama ljušte krompir, luk, da seku salatu, boraniju, a još ih je više mučilo pranje veša. Sve su te poslove doživljavali kao veliku muku. Otac je Medenom govorio:
– Batice, ženi se, vidiš da nam treba žensko u kuću.
Medeni je obećavao, a usput se pravdao i nalazio udavačama mane sve jednako govoreći da ne sme da uzima makar kakavu zgadiju u kuću i da ne zna da li će ta neka koju dovode biti dobra i da li će napraviti neki skandal pa da ih kao kuću i porodicu osramoti. A onda se i Baba razboleo i naprasno je umro. Za sobom je ostavio Medenog sa dva maksima zemlje, i svo radilo, i kuću u dobrom stanju pravljenu u šezdesetim godinama. Medeni je prve godine nakon očeve smrti pokušao da obradi zemlju, a onda je, videvši da ne samo što ne može da stigne sve sam da uradi, već je i godina bila loša, kako sa usevom tako i sa cenama, te je iduće godine dao zemlju u arendu, a sebi je zapatio krmače prasilje i to je ostavio da on kod kuće dvori i neguje. Kako je vreme prolazilo, godine su bivale sve lošije i lošije. Arendaši su se menjali, a on je sve češće puštao krmače, prasice i nerasta da po dvorištu jedu travu sve dok od avlije nije namestio salaš po kome su se svinje slobodno šetale. On bi im izjutra bacio malo kukuruza, a onda bi odlazio u selo i negde pred nekim dućanom tražio društvo u koje je mogao da se ubaci. Povremeno je prodavao prasice, povremeno velike svinje i tako se troškario.
I evo ga, sad je pred dućanom, kupuje Sunce hleb, stavlja ga u veliku torbu i pivo pije pred dućanom kako bi proterao ćevape koje jeo sinoć u Lovačkom domu na nekom banketu. Jednako je veseo, jedanko duhovit i sve je naizgled kod njega po sisitemu baš me briga, a ustvari i nije tako. A vek, ide li ide i evo, već mu je šest banki, a on za sebe kaže da je večiti mladić. Pa možda i jeste.
