Primetio sam da često, u afektu, ruka kad udara i jezik kad se otme od pameti nemaju meru i kantar da odmere po kome i kako biju. Mladost i bahatost često u ispoljavanju svojih negodovanja i ne mirenja sa svetom kakav je i kakav jeste i ne misle da im je za sve potreban kantar i to onaj iracionalni koji se ne vidi u svesti, već kantar i mera koja su sastavni deo bića i postoje u podpameti i često ih i ne poznajemo i ne prepoznajemo, ali kroz ono što činimo i govorimo vidimo kako mi, tako i naši sagovornici, da je on tu i da veoma često odmerava što je kazano i učinjeno. Afektivne reakcije na svet i ljude oko nas čine da često upadamo u zamke vlastitih zabluda te činimo i ono što nikada ne bismo činili i kažemo ono što nikada ne bismo kazali. O tehnici samoprevladavanja naših iracionalnih stanja duše i unutrašnjih konflikata napisano je mnogo knjiga i izgovoreno je puno reči, a ja sam pre nekoliko dana našao u mojim starim beleškama jedan razgovor sa pokojnim Strajom Sekulinim koji je bio najstariji žitelj mog sela i nekako pred kraj svog života sasvim slučano je svratio do mene u povratku, a bila je nedelja, iz crkve. Pričao mi je o tome kako je za vreme prvog rata bio u službi ćesaru i da je imao zaduženje u četi da nosi nosi četnu banku. U pitanju je bila metalna kutija u kojoj je stojao novac koji je korišten za potrebe vojnika koji su bili na frontovima. Kaže tako je bilo u ćesarovoj vojsci još od militarskih vremena. Moja žena mu je uradila nekoliko kroki crteža, portreta, dok smo ja i on vodili razgovor, koji je bio poslednji sa mnom, o svemu i svačemu, što će i biti tema jedne od mojih budućih priča, ali za ovo jutro izdvajam samo jednu njegovu misao. Na rastanku mi je kao sublimaciju svog stogodišnjeg življenja rekao: Vodi račune, derane, i uvek imaj kantar u pamet. Od tada je prošlo gotovo četvrt veka i ja ponovo otkrivam sebi koliko je važno u govorenju i činjenju imati meru.
