Poetične su, mistične pomalo, i tragične uglavnom. Lepo je o njima čitati u knjigama, još je dramatičnije kad o njima gledamo filmove na velikom plazma televizoru i dobro zavaljeni na kanabetu sa mnogo grickalica uz prigušeno svetlo, gazirano piće i dobru ribu, pa makar to bila i vlastita supruga, ili pak za žene uz dobrog frajera, makar to bio muž. Zavere su uvek interesantne i kad su u politici i u kartanju i u pecanju, a bogami i u bećarluku ili pak nekom drugom delanju. Ljudi prosto uživaju u tome da se kunu jedni drugima na vernost. Postoji zavera koja je najčešća i ona je u braku gde se dvoje ljudi obično zavetuje jedno drugom i zaveri na vernost do kraja života. I uopšte uzev, mi volimo zavereništva, ma koje vrste ona bila. Sastavni deo svake zavere je i izdaja, ali o tome dok se polaže zakletva malo ko razmišlja. Po tome kad nas izdaju, po količini bola koju kod nas proizvede taj čin izdaje, možemo meriti i veličinu i snagu određene zavere. Ali postoje izdaje na koje ste uvek spremni, koje očekujete i za koje znate da će se desiti i prosto im hrlite u susret, a pogotovu kad su u pitanju neke blagoglagoljive osobe u vašem životu.Za takve izdaje već po količini utrošenih reči dok vam se kunu na vernost možete predpostaviti kakvoću lukavost i podmuklost onih koji ih izgovaraju, a ipak ih puštate i ulazite u dil, ali mirne i hladne glave i samo čekate trenutak da vam se očekivano najzad i desi.Ali postoje i zakletve koje upravljamo prema nama samima i koje najčešće ne samo da kršimo već i dok se sebi zaklinjemo vidimo da ih izdajemo i da i sami ne verujemo u njih.U zavereništvu sa sobom naše mnogoliko ja dolazi do punog izražaja, ono nam vrlo često kao vlažna riba isklizi iz ruku i počne nam se praćakati oko nogu.I ne preostaje nam ništa drugo do da se nasmešimo i da nastavimo i dalje da se zaveravamo izdajući se.
