Moje skromno iskustvo kad su književni tekstovi u pitanju je da ljudi, ili pak veliki broj ljudi, ne voli tekstove koji imaju malo složeniju književnu strukturu i nesvakidašnju temamtiku. Tekstovi sa malo tešnjom sintagmom, jakom simbolikom i jezički inovantivnom leksikom, a pogotovu sa nedostatkom klasične identifikacione fabule i prepoznatljive slike sveta. Ljudi ne vole da se čitanjem bacaju u naprezanje. A ako još malo u tekst unesete naturalne slike, pa još malo rečenicu isčašite i učinite je kroz pripovedanje pevljivom, primetio sam niko, ne samo da ne želi da komentariše, već i ne lajkuje ni iz kutoazije. I činilo mi se da prosečni čitalac zastane pred pričicom i nađe se u malom čudu, kao pred aprstraktnom i nadrealnom slikom i naravno okrene se na drugu stranu, i tamo vidi obični i realistični pejzaš i naravno glasno, da svi čuju, oduševi se njime. U romanu Varvarogenije koji je sastavljen od kratkih poetskih priča i koji sam sa vremenskim razmacima radio punih trideset godina sa stalnim prepravkama i dorađivanjima, gde sam pokušavao da čupam iz sebe one arhetipske praslike koje su apokaliptične, ali ne nikako u onoj meri da guše i poništavaju nadu. Za mene savremeno književno stvaralaštvo, a pogotovu kad je u pitanju roman i kratka priča, u nekom može se reći ozbiljnijem književnom smislu, i jeste na malom prostoru sabiti snažne i višeslojne i višeznačne poetske slike, koje tek kad se razviju, kad se rasklope iz svoje hermetičnosti, nude složeniju i dublju viziju sveta, a koje kod prvog i površnog čitanja prosečnog čitaoca ostavljaju ravnodušnim, jer ih on na prvi mah ne prepoznaje u sebi. Pa nisu sva dela za sve čitaoce, kao što ni sva pića nisu za sve stomake. A onda, uza sve, ponekad se mora biti malo načitan, a treba se i poznavati šta je to u novome vremenu što je ishodilo iz ranijih književnih struktura i formi, šta se na novi način može još reći, da se na malom prostoru puno kaže, a ipak u sebi sačuvaju svi oni elemente dobre kniževnosti.
