Poročeni vlastitom naivom i prosečnošću potrebe za dopadanjem bauljamo jezikom kao još ne progledali psići, sve jednako verujući da ćemo pronaći toplo materino vime i uroniti i zaboraviti se u njemu.Ali prostor isperd nas je prazan i naš hotimični izlet u leptiraste šareniše jezika nam se otvara kao put bez kraja koji nas isprva čini srećnim i raduje nas sve dok ne shvatimo da je željena toplina i ugnezđenost toliko daleko da je kroz nekoliko života ne možemo dosegnuti. Upali smo u zamku slatkoće jezika i da ne ostvarenost naša postaje beznađe kom se predajemo sa strahom i pritvornošću kakvom sebe do tada nismo znali.I zaustavimo se i ćutimo sve jednako verujući da ćemo na taj način smiriti damare jezika koji nas uvlači sve dublje i dublje u zamke svojih metafora, alegorija, sinegdoha, epitimija u vezuve nedomišljenosti koji nas ponekad izrigaju zajedno sa magmom oprečnih zahteva i inperativa koje u sebi nosimo.
