One su oduvek u našim selima bile ogledalo domaćice. I nije važno koliko je domaćica umorna i koliko je radila, da li u polju ili u kući, za bašćicu se uvek moralo naći vremena. Bašćice u paorskim kućama nikada nisu bile predmet takmičenja koliko su one oslikavale potrebu da se u jednom konzervativnom društvu žena iskaže u svoj raskoši i lepoti one baroknosti koja se nije tako shvatala. Konvecije su joj branile da se slobodnije ponaša. Patrijahalno društvo i religija su je svodile na jedno obespravljeno i radno stvorenje, koje je imalo samo jedan zadatak, da rađa, da radi i da služi porodici. Ali postojale su bašćice, postojao je odušak, postojala je sloboda u razmeni pelcera, u rasađivanju i presađivanju mirisnih i šarenih cvetova. Muškarci se u bašćice nisu puno mešali. To im je bilo ispod časti, na to su gledali kao na nešto što treba, ali i nije mnogo važno. I ne znaju da je pad muškog patrijahalnog sistema, godinama nametanog, počeo da gubi smisao kad su se pojavile bašćice. Naravno, muškarci nisu mogli da protumače simbole cveća. Nije njih to nije interesovalo, oni su se bavili radnjom, ratovima i dokazivanjem moći jedni drugima. I nisu ni slutili šta se dešava u bašćici. A žene su se kroz cveće bokorile, kroz razmenu pelcera širile i misionarile lepotu i kreativnost, sklad i ravnotežu, čulnost i uzvišenost, a takođe su, identifikovane sa bašćicama, isijavale svoje najlepše i najseksipinije unutrašnje naboje. Muškarcima su se sviđale bašćice, i bile su im drage ali ih nisu razumeli, a ono što oni ne razumeju i nije im bilo važno. I danas viđam na ponekim mestima prelepe bašćice i poradujem se u sebi tiho sa svešću da mi je Gospod dao tu moć da ponekad umem tumačiti lepotu i poeziju koja se iz njih preliva na vaskoliki svet.
