Pozvonio je telefon i kad sam se javio sa druge strane je bila gospođa Angelina. Poznavao sam je onako izdaleka, po priči. I sve što sam o njoj čuo bilo je lepo. Rekla mi je da ima dve zbirke pesama pripremljene, i da joj je uvaženi univerzitetski profesor napisao recenziju i da želi da objavi knjigu. Jednu je već objavila pre nekoliko godina, a sada bi htela da objavi još jednu. Pitala je predsednika opštine da joj pomogne sa opštinskim sredstvima da to objavi, međutim, pismeno joj je odgovoreno da nema para i da ih neće biti ni iduće godine. To ju je povredilo, ali nije odustala i pokušala je na još nekoliko mesta, u Domu kulture, potom u biblioteci, a evo čula je i za mene pa mi se obratila. Pored pisanja poezije ona i slika i slike prodaje, ali za minimalnu cenu kako bi samo pokrila troškove materijala. Rekao sam gospođi Angelini da sam slušao o njenom entuzijazmu iz vremena kad je osnovala romski folklor u Novom Bečeju, da je to bila jedna od najpoznatih folklornih trupa u bivšoj nam državi Jugoslaviji, a takođe sam joj rekao i da sam je upisao u knjizi koju radim, a koja je vezana za istoriju romskih pozorišta na tlu Vojvodine. Ona je pored još nekih ljudi upisana kao osoba koja je to pokrenula, i ne samo to, već je proslavila i trupu i gradić na Tisi, kako novobčejci vole sami sebe da zovu, čak i na međunarodnim smotrama cigana. Obradovala se kad je čula da je još neko pamti, a objasnio sam joj i da smo mi privatni kulturni centar i da nismo u mogućnosti da investiramo u autorske rukopise zavičajnih pisaca. Ona me je takođe zamolila da utičem kod predsednika opštine da joj ipak pomogne za knjigu. Kad sam joj rekao da ja nemam uticaja na predsedinika opštine i da opština veoma škrto pomaže moj kulturni centar, može se reći gotovo nikako, malo se ljutnula i pitala kako je to moguće, a kad sam joj rekao da se reforme u kulturi još nisu desile, rekla je: U redu, ali mislim da to nije shvatila. A onda mi je rekla da prodaje klavir, a ja ako imam nekog kupca da joj preporučim, ona bi deo para od prodaje klavira uložila u svoju knjigu. Takođe sam joj rekao da ja imam banku, ako nema pare, kod koje može da dobije kredit i to na godinu ili dve dana. Ona se malo iznenadila, ali je ubrzo odustala pravdajući se da joj kao udovici deca neće to dozvoliti, a ni unuci, i praunuci za koje ona iskazuje u razgovoru sa mnom veliku brigu. I još mi je rekla kako je godinama radila bez para sa romskim folklorom, i da je donela svome gradu mnoga velika priznanja, ali eto, grad kad treba nešto njoj, na čelu sa predsednikom opštine za kog je glasala, eto, kaže nema sredstava. Shvatio sam da ona zaista želi svojoj porodici da ostavi uknjiženo neko duhovno nasleđe u vidu pesama, ali kako je penzija mala, a deci treba finansija pa mora da ih pomaže, i nema joj druge do da ponudi i proda klavir pa da ima para i za decu i za knjigu. Pitala me da ga čak i ja kupim, pa čak i na otplatu, na mesečne rate...i baš me je dobro zamislila gospođa Angelina.
