Да ли и данас верујете да је све у глави?
Hoću da verujem da je tako, pa čak i onda kad me sam život, sa svim svojim tragikomičnim zapletima i protivurečnostima, demantuje. Kad sam iz nužde nošen egzistencijalnom zebnjom oskudicom i potrebom da prehranim kako sebe tako i porodicu upadao u stihije i ubrzanja koja su me bez moje volje uvlačila u različite virove koji su me nosili ka nekom nepostojećem dnu, a potom me izbacvali poput davljenika na tlo gde sam žudnjom za radošću beskonačnog, dakle verom u boga, usisavan spiralama u virtuelne visine kojima često nisam dorastao, pa sam se onda jednako upinjao da se održim na površini u kojoj je svakodnevnica apsolut, a večnost kao literarna kategorija njena služavka.
U paktičnom smislu, to da je sve u glavi potvrdilo mi se u vreme ove pandemije kad sam bio prinuđen da živim u višemesečnoj izolaciji i kad mi je život zavisio od medikamenata, lekara i Gospodnje pomoći i kad je trebalo sebe iznova podneti sa svim svojim manama, jer u takvim situacijama, u ličnim preispitivanjima o vrlinama, i ne mislim. Čitam ih ako postoje u očima i rečima mojih sagovornika, a pred sobom sam uvek i jednako mali, nesavršen i prepun svakakvih protivurečnosti. U takvom vremenu, počeo sam iznova, kroz poštavanje ograničenosti moga tela, kao hrama duše, da mu iskazujem nežnost tako što ga neću siliti da radi ono što ne može i da ne konzumira ono što mu šteti i što mu ne prija. Dakle počeo sam sebe, sa svešću da sve je u glavi, iznova da volim na jedan drugačiji i zreliji način.
U tom periodu sam iznova shvatio da su svi imperativi koje sam sebi u mladosti davao vezano za ambicije koje sam imao kao pisac i kulturni radnik da ostvarim, samo mladalački umišljaji koja više nemaju smisla, jer sam se pišući i objavljući do sada realizovao u onoj meri koliko su bile moje duhovne i fizičke moći. Dakle, nakon desetak hiljada stranica koje sam ispisao i objavio, ma koliko se moje nezadovoljstvo iskazivalo do sada postignutim i valorizovanim, i nije bilo druge do da prihvatim stvarni rezultat i iznova zavolim sebe i još jednom potvrdim da ipak je sve u glavi.
2. Ваша
породица била је једна од оних којој је ,,ослобођење“ 1945. донело велике
проблеме. Ипак, јасна свест о идентитету која се огледала кроз дедине речи у
вези са слављењем римокатоличке Нове године да: „Они су они, с ми смо ми. Они иму њино, а ми имамо наше“, није
нестала.
Како се сачувала та свест упркос годинама систематског потискивања?
Priču i porodično sećanje na konfiskaciju i veliku nepravdu koja joj je učinjena, imam utisak da sam posisao sa majčinim mlekom, jer krajem pedestih godina kad sam rođen, porodica je teškim radom i odricanjima već uspela da se ekonomski regeneriše i osnaži, a kad sam poodrastao, video sam i osetio da neka deca imaju privilegovanije mogućnosti i nekako lepša i srećnija detinjstva nego što sam ih imao ja. Oni su živeli savremena socijalistička detinjstva, kako su to kroz medije i obrazovanje diktirali partija, država i voljeni Vođa. Ja sam, tek sada vidim, ostao zarobljen u prošlom vremenu u trenutku kad je moj pradeda proglašen za državnog neprijatelja, a članovi njegove porodice koji su ostali u porodičnoj kući su bili narodni neprijatelji i oduzeta im je bila, osim kuće, sva pokretna i nepokretna imovina. Moj deda, baka, otac i majka su postali, nehoteći to, proleteri, a za razliku od fukare koja se uspela na vlast, moji su bili nadahnuti verom u Boga i svetu sabornu apostolsku crkvu, ali sa smislom za sticanje materijalnih dobara - radom, vrednoćom i odricanjem, i uprkos opštoj društvenoj stigmi, oni su uspeli da iz godine u godinu jačaju ekonomsku osnovu porodice. Otac je tri godine radio na ručnoj presi, i leti i zimi, gde mu je svakih nekoliko meseci košulja trulila od znoja. Deda je bio pomoćni radnik u otkupnoj stanici vojnog liferanta, a majka i baka su u istoj bile nadničarke koje su prebirale i sortirale poljoprivredne proizvode koji su se otkupljivali za državu. Za to vreme, moja prabaka je brinula kod kuće o bratu koji je rođen nakoliko meseci pre konfiskacije i kome su partijski aktivisti uzeli štikano jastuče koje mu se nalazilo pod glavom u kolevci . Dok je pradeda odmah po konfiskaciji odveden kao državni neprijatelj u Požarevac u zatvor, i tamo je umro kao štrajkač glađu, potvrđujući svojim životom protivljenje naopakosti metoda koje je nova revolucionarna vlast primenjivala prema paorima, koji zbog nerodne godine nisu bili u mogućnosti da izvrše svoju obavezu. Bila je to žrtva mog pretka pobune i prkosa koja je položena u novom vremenu da bi se osvetlio put onima koji su dolazili posle njega. Moja porodica je i u mome detinjstvu ostala verna starinskoj pravoslavnoj prečanskoj tradiciji i u vremenima najjače komunističke diktaure, prihvatajaući samo onoliko koliko se moralo, iz nužde, novine kao nešto nametnuto i tuđe, dok je naše "slatko pravoslavlje" sa radošću opričavano i slavljeno sa verom u Boga, bez straha od mogućih posledica. Mnogi su se u tom vremenu u mome narodu, pa čak i u mojoj široj pododici, odrekli svoje običajne kulture i zdušno pod isprikom modernosti i savremenosti su prihvatili novu socijalističku komunističku i bezbožničku novokulturu i tradiciju, osećajući se komforno u njoj, a i popularišući je nama koji su imali svoju svetosavsku vertikalu. Dakle, moja porodica je prošla od konfiskacije do mog rođenja jedno teško podvizavanje sa kojim je doživela pročišćenje i karazu. Sve se to odrazilo i na moj život i uvek me je učilo da znam i ko sam i čiji sam i čemu treba da stremim, a isto tako da umem da razlikujem ko smo mi a ko su oni kako je govorio moj pokojni deda.
A tek onda, početkom devedestih, Srbi komunisti su otkrili da su Srbi, te onda postali nacionalisti velikosrbi i šovinisti, a usput sa ratovima su postali i novokomponovani vernici, tako da su počeli da agutuju i nameću mi svoju pink tradiciju i podučavaju me njome, što je svakako sablažnjivo, ali je postalo realnost.
A opet, neki su ostali na liniji, oni su komunističku ideologiju, samoupravljanje i titoizam zamenuli evropejstvom koje za njih nema cenu, a oni su pod tom parolom nesvesno obukli kožnje mantile svojih dedova, bivših socijalističkih funkcionera pokušavaju po svaku cenu da nam nametnu svoju novoidelogiju o ljudskim pravima i slobodama.
U песми Књига је више од робе из збирке Бдење над смислом, кажете:
Националисти
су лоши
а комесари
још гори
Шта се налази између националиста, у том негативном смислу, и комесара?
U međuprostoru smo mi koji smo oduvek spajali u sebi dve tradicije: jednu svetosavsku i nemanjićku i drugu marijaterezijansku, znali smo da smo Srbi, ali smo oduvek znali i da smo Evropljani. Nismo se razmetali ni jednim ni drugim sa željom da profitiramo, a kako smo uvek bili u manjini, često se činilo da smo nevidljivi sve do onog časa dok neko kao ja ne krene da piše romane koji će govoriti o tom svetu koji je usled ove sveopšte estradne buke, kako u politici a tako i svom ostalom življenju, bio skrajnut iz medijskog vidokruga. Obično imamo dve mogućnosti kao pisci, da budemo savremeni ili da budemo svevremeni, svako od nas ima svoj izbor, a i čitaoci imaju svoj izbor.
A opet, neki su ostali na liniji, oni su komunističku ideologiju, samoupravljanje i titoizam zamenuli evropejstvom koje za njih nema cenu, a oni su pod tom parolom nesvesno obukli kožnje mantile svojih dedova, bivših socijalističkih funkcionera pokušavaju po svaku cenu da nam nametnu svoju novoidelogiju o ljudskim pravima i slobodama.
4. У
песми Малтер, цигла из већ поменуте
збирке песма кажете:
Узети
остатак времена
у своје руке
пригрлити гс
као Маjкa новорођенче
пред стројем
стрељачким
и располагати њиме
у тишини
заувек
Да ли је то највећи и најтежи задатак који се намеће човеку, узети време у своје руке?
U želji da kroz čitav moj dosadašnji život odgovorim svim obavezama koje sam svojevoljno ili pak iz nužde prihvatio, često sam a sa željom da savesno odradim sve ono što sam preuzeo na sebe, bio u prilici da mi nedostaje vreme za za moj lični intimni duhovni i književni život. Godinama sam radio na tome da smanjujem i sklanjam se od obaveza iz spoljašnjeg sveta i da se okrećem unutrašnjem. Uzeti svoje vreme u svoje ruke za mene znači baviti se onim što te radosti, dakle stvaralaštvom i ostvarivati kroz književno delo težnju da se bude svevremen.
5. До песме се са муком долази је наслов
једне ваше песме. Постоје ли лакши путеви до поезије или ,,чаша меда иште чашу
жучи,, и у поезији?
Ja sam čovek koji gotovo pola veka vodi dnevnik, a u njemu sam zapisivao svo ono što je bio izraz mojih duhovnih neravnina, a one su izlazile iz mene ili kao beleške, pesme, priče, ili neki ispovedni duhovni fragmenti. Poslednjih godina sam to činio javno, na mome blogu i fejsu, gde sam pisao i objavljivao napisano svakodnevno, a tu sam bio u prilici i da promislim moje pesničko stvaranje i shvatim da su najbolje pesme one koje nastaju iz više ruku, zapravo nastaju uz više nakon prve verzije napisanog isčitavanja, čišćenja, dopisivanja i brisanja, sve dok ne dođe u onaj konačni oblik i formu kad moj lični i subjektivni osećaj kaže da mi se dopada. Mada postoje i trenuci kad se pesma napiše u nadahnući i kad izađe onako u jednom cugu.To se ređe događa i svetli trenuci pojačane lucidnosti listaju se i pamte u mojoj podsvesti i tamo se pritaje kao da čekaju neki spoljašnji događaj koji bi bio njihov okidač da se opet iznova iskažu.
6. У
песми Побуна умреженог певате:
Научиш поново да ходаш
по земљи масној и пресној
проговориш са биљем
запеваше са птицама
обрадујеш сунцу
ветру
киши
да запалиш интимну ватру
пробудиш уснуле духове
вечних генија у себи
Да оживиш поново
и чујеш громове
како из тебе говоре
Ја сам слободан
несавршен и стваран
Постојим и то је моја моћ.
Постоји ли човек ако није слободан и да ли је слободан самим тим што постоји?
Našim rođenjem Gospod nam je dao slobodnu volju da se biramo među ljudima. Ja sam to čitavog dosadašnjeg života kao religiozan čovek i činio. Na mome putu je bilo mnogo toga što se dešavalo van moje volje, što me je uprezalo u svoja kola svakodnevice, gde sam bio u prilici shvatim koliko me sam život determiniše, i to me je gonilo da u sebi hranim nadu da ću se osloboditi i to sam najčešće činio pisanjem kao mogućnošću da otkrijem svoje najdublje i najmračnije unutrašnje porive, da se oslobodim prevelikih želja i da svakodnevnim čišćenjem svesti osetim da sam omudren, bar za jednu malenu nijansu. Govorim o mojim ličnim samospoznajama i introspekcijama, kao i o samoj egzistenciji gde sam godinama radio na ostvarivanju svoje individualne slobode.
Stihovi koje ste naveli govore o vremenu sadašnjem i o mladim urbanim pojedincima koji su zauzdani novim tehnologijama zaboravili da postoji življenje i van to virtuelnog sveta, a ono je stvarno i u njemu se može ostvariti samim postojanjem i življenjem u prirodi i na prirodan način jedna nijansa stvarne individualne slobode.
