Kad mi zadrhti utroba od besa i kad padnem u očaj,malakšem i izgubim snagu i prosto kao u nesvesti ležem na krevet i nestajem u snu koji veoma retko pamtim. To je stanje bolesti grofa Miškina koje sam u poslednje vreme počeo primećivati na sebi. Nije mi jasno zašto mi se to nije dešavalo ranije i otkuda da laku nesvesticu koja me spapada u poslednje vreme sve češće, ranije nisam primećivao. Padam u san kao samozaborav, u san kao budnu smrt i nestajem u njegovim protivurečnostima. Dožiljavam metamorfoze kakve mi u stvarnosti nikada ne bi padale na pamet, ne sećam ih se,a znam da postoje.Dali je to u pitanju odbrana od svakodnevice, ili pak nikotinska kriza, ne mogu odgonetnuti, a ne mogu ni pušiti nekoliko cigareta odjednom.Ponekad čini mi se ulazim u gluvu sobu, ništa ne čujem ni tišinu, ništa ne vidim ni mrak, ni svetlost.Praznina koja se sliva u mene i rasčinjava me. Postajem odjednom milion praznina koje su bez energije i ne vidim ih i ne osećam ih, čini se da su ništavilo, a ipak nije to.Sad kad se malo bolje razmislim čini mi se da da se grof Miškin bespravno uselio u moje biće. Tamo je izvadio posudu Sioranovog ništavila i halapljivo jede iz Kirkegardove kutlače očaja. Vičem sebi ispod jorgan planine, da je u pitanju samo literatura. Fikcijine fikcije fikcija, koja se nudi i neumoljivo nameće kao realnost.Stvarnoist je daleko lepša i očajnija od literature.Ona se peruta i vrluda pod našim pogledima i kezi i smeje iz očaja.
