Skupi mi se tako vremenom nezadovoljstava u duši gomila. Guram ih svakodnevno živeći u stranu i odlažem ih za neki drugi dan, za neko drugo vreme, ali ona naviru i najednom, nema mi druge do da počnem o njima prvo da mislim, a onda da govorim. Svi uzroci i sva dešavanja koja mi se nameću van moje volje bivaju sve očiglednija. I ja tada počinjem da krivim, zapravo da tražim krivca.
Uzaludan je to posao, kad se u dušu useli crv analitičnosti i počne da burgija. Sve mi je tad krivo i svi su mi krivi, a kako sam po prirodi uzdržan čovek, onda sam najčešće spreman da se samoptužujem, a gde sam ja, tu je i porodica.
Niko me nije terao da je imam. Ja sam to želeo. Oni nisu ja i ne žive i razmišljaju kao ja. Stvorio sam živote koji idu iz mog, a nisu moj. U razmišljanjima, ponekad, učini mi se da sam napravio sebi medveđu uslugu. Da možda i nisam morao tako živeti. Ali oni su tu kao jedna nepromenljiva konstanta koja se meša i utiče na moj život. Tera me da joj činim razne ustupke, da joj iskazujem pažnju, brižnost i da gotovo uvek budem spreman da moj uvek samoljubivi ego nije u pravu.
I tako istutnjim za kratko vreme spiralu ličnog življenja od kulina bana do današnjeg dana i vidim da ništa nije kako treba i da bi se sve što sam proživeo i sve što me okružuje i svi koji me okružuju, da se sve može još malo doparaviti, dočukati kako bi imalo malo manje neravnina i nedoslednosti i kako bi se što savršenije i srećnije živelo.
A onda se umorim od razmišljanja, volja da čačkam po ranama i nedoslednosti mi oslabi, želja za ispravljanjem protivurečnosti oslabi, shvatim da trn koje vidim u svome oku i u očima bližnjim i nije tako velik i nije toliko strašan kao u trenu kad sam počeo da razmišljam i da razlažem život prema svom moralnom senzibilitetu. Shvatim da, ipak, treba živeti i da je to savršenstvo postojanja sa dobrim i malo gorim nabojem u sebi, sa uspesima i neuspesima, sa uvaženošću i ne uvaženošću onoga što radim. Dakle, život iznad svega, a analitičnost, neka, hvala, ona samo ponekad, kad mi se omakne.
