I oni su postali retkost, bar u onom starinskom i tradicionalnom smislu, kako se to činilo nekoliko vekova kod nas u Banatu. Svatovi su bili gogađaj koji se pamtio i prepričavao, kako u porodicama koje su ih pravile tako i za rodbinu, komšiluk, pa i čitavo selo. A priča o svadbi je počinjala veridbom kao objavom da će se mladenci tog i tog dana uzeti. I naravno, od tog trenutka pa na dalje, počinjale su velike pripreme po kućama, kod mladoženje, mlade, kod kuma, kod starog svata. I kao krug sačinjen od kocentričnih krugova - i ostala rodbina se spremala za taj veseli i blagosloveni događaj. A pored njih spremali su se i ostali učesnici, muzičari, kuvarice, kelneri, sveštenici i oni koji su naučili da kao pustosvati posećuju veselja. Svadbe tradicionalne sam shvatio kao ritualno pozorište gde su glavi glumci mladoženja i mlada, dok su svekar i svekrva u ulozi reditelja. Sufleri su uglavnom tetke, ujne i strine koje su uvek znale šta kad treba od kojih radnji da se uradi.A kum je bio u ulozi komandanta čitave parade, zadužen da se veselje odvija u skladu sa nepisanim, ali dogovorenim tradicionalnim scenarijom. Skup svih gostiju na jednom venčanju činio je svatove ili pak hor koji je postojao u antičkim dramama. Šezdesete godine su još pamtile ona tradicionalna ceremonijalna venčanja kad je sve ličilo kao i na tridesete. A već su sedamdesete i osamdesete trpele znatne izmene, tako da su se pojedine scenske slike gubile i zaboravljale. A kako je kriza nailazila tako je zaboravljan i onaj deo sa pustosvatima. Kroz muziku se može videdi koliko je toga izmenjeno i koliko se toga na gore promenilo.
