Ako je Niš imao Stevana Sremca, Vranje Boru Stankovića, Banat nesumnjivo ima jedinstvenog Radovana Vlahovića, koji je u današnje vreme, kada narodni govor Banata pod uticajem standardnog jezika polako iščezava, uspeo da prikaže ne samo običaje, verovanja i način života u Banatu u prvoj polovini XX veka, nego je i živopisno preneo govor i leksiku tadašnjice.
Nakon romana „Bapa”, „1934” i „Mučenici”, nekako je bilo očekivano da nastavak Banatske epopeje bude u skladu sa postavljenom vremenskom linijom te da pokrije period Drugog svetskog rata. Ipak, „Ljuba” se događa u vreme kad junake više ne brinu Nemci, već drugovi „iz Mesnog odbora”?
„Ljuba” je roman koji je ispisalo vreme rezolucije Informbiroa, prinudnih otkupa i konfiskacije onih koji su pokazali neposlušnost prema novom komesarskom i komunističkom društvenom poretku. Srpska književnost i srpski film su se bavili tom temom na različite načine sve jednako tumačeći dešavanja uz obilje korišćenja prenapregnute stilistike kako bi čitaoci ili pak gledaoci stekli dojam horora i zlostavljanja koje se dešavalo na relaciji lokalnih vlastodržaca i njihovih poslušnika u odnosu na građane i porodice koje su iskazivale nepoverenje u kolektivizaciju koja im je nametana od strane jednopartijski i ideološki instruisanih državnih organa koji su svoju moć nad nepodobnim iskazivali na različite surove i perfidne načine. Počev od toga da su nametali obavezu koja je bila daleko veća nego što je porodica to mogla da ispuni, preko tog da su slali različite provokatore, koji su prvocirajući domaćine i udarajući na njihovu čast iste denucirali, bez obzira na odgovore koje su dobijali, a onda su mesni vlastodršci pravili spiskove, kao u lovu, porodica za odstrel i isti su za primer bili drastično kažnjavani kako bi se narodu na silu nametnuo autoritet nove vlasti. U Ljubinom slučaju, odmazda je bila surova, a on je sebe žrtvovao poput Hrista sa željom da kao starešina sačuva svoju porodicu.
Prirodni sled od sedam godina ratnog perioda na Bapinom salašu je sa ovom knjigom narušen iz razloga što je poslednji živi svedok iz priče o Ljubi moj rođeni brat Vlasta umro, iznenada, na Srpsku Novu godinu, tačno sedamdeset i pet godina od događaja kad je bio beba u kolevci i kad su mu konfiskanti uzeli št'ikano jastuče ispod glave govoreći da kulačkom detetu ne treba tako lepo jastuče. Radnja romana se dešava u Karlovu i okolini i veliki deo sporednih likova u romanu „Ljuba”, kao i lokacija, možemo povezati i sa „Mučenicima” i sa „1934.”, a i sa samim „Bapom”. Dakle, u ovom romanu reka, „Ljuba” je samo jedan rukavac koji se, sa smrću mog brata, meni kao autoru moralno, emotivno, psihološki nametnuo da ga ove godine što pre objavim znajući, kao verujući čovek, da bi objavljivanje istine o Ljubinoj porodici mog brata kako u životu tako i na nebesima mnogo obradovalo.
Jedan od prilježnih čitalaca „Ljube” zamerio Vam je što niste svim silama opleli po koministima?
Porodice poput Ljubine u Banatu, Vojvodini i celoj Srbiji, pa da kažemo i Jugoslavji, su svoju žrtvu dale za uspostavljanje jednog nakaradnog i demonskog društvenog poretka koji je želeo da ubije Boga i koji je samog sebe urušio u svojoj pohlepi, i kako je sa krvlju uspostavio diktaturu nad narodom, tako je ta ista komunistička i pljačkaška oligarhija u krvi razbila bivšu zajedničku nam državu Jugoslaviju, u želji da se razračunaju, jer vernici nisu vodili poslednji rat, već su ga vodili komunisti. Sa padom Berlinskog zida, jugoslovenski komunisti, shvativši da moraju vratiti ono što su opljačkali, posegli su za nacionalizmima i izazvali rat, a restitucija konfiskovane imovine je bila ovlaš sprovedena i do dana današnjeg odložena. Pljuvati po komunistima bi značilo pljuvati po svim ljudima koji su pripadali toj partiji, a takođe i po onima koji su, kao posleratna deca i omladina, regrutovani zarad posla i karijere u tu partiju, a među njima je bilo mnogo onih koji su zavedeni i koji su se iskreno pokajali, shvativši zabludu dvojnog morala u kom su živeli njihovi rukovodioci, dok su oni danonoćno radili da ostvare proizvodni plan koji je država zacrtala. U mom romanu sam pokušao samo da intoniram da je diktatura proletarijata i uskraćivanje građanskih sloboda samo treninig i uvertira za jedno novo vreme koje sad živimo i koje neki nazvaju korporativnom diktaturom.
Ako je Bapa porodični heroj, šta je u sličnom kontekstu Ljuba?
I Bapa i Ljuba su strešine, ali u različim društvenim i istorijskim okolnostima. Bapinu priču pratimo u vreme kraljevine a Ljubinu u vreme komunističke Jugoslavije. Biti starešina u tradicionalnom srpskom i pogotovu banatskom poimanju te reči znači biti onaj koji se stara i brine o svemu. Onaj koji je od detinjstva za starešinu spreman i ima posebnu privilegiju da planira strategiju, da zastupa porodicu, a takođe i da bude pravedni sudija unutar svoje porodice kad su deca i ostali ukućani u pitanju. Starešina je tu da vodi računa da svako od dece, na ravne časti, dobije ono što mu pripada. Starešina u teškim situacijama uvek sebe stavlja ispred porodice u odbrani pred neprijateljem i onima koji žele, na bilo koji način, da je ugroze. U jednom tradicionalnom i patrijarhalnom društvenom ustrojstvu, starešina nikada nije smeo da izda i da se ogreši o svoju porodicu da je ostavi „bezleba”. U tom poimanju i Bapa i Ljuba su heroji koji su pokazivali otpor prema nametnutoj kolektivizaciji, sa jednom razlikom – što je Ljuba preuzimanjem odgovornosti osuđen na zatvorsku kaznu, oduzeta mu je celokupna imovina i odveden je zajedno sa ostalim „žitarima” u Požarevac u zatvor, gde je protestovao postom i molitvom, kao štajkom glađu do smrti, protivu nepravde koja je njemu i njegovoim najbližim naneta. Dok ćemo Bapinu starešinsku sudbinu pratiti u novom romanu koji se dešava u ratnom periodu na njegovom salašu i nosi radni naziv „Baza”.
Pripovedanje je, vele, deo banatske tradicije. Ipak, koliku ulogu je u samom nastanku „Epopeje” imala i želja da se i za neka buduća vremena sačuva taj živi, bogati i slikoviti govor, jezik Banaćana?
Banat je regija koja se prostire u tri države i za vreme Austrougaske je bio jedinstvena, može se reći, višenacionalna regija koja je ekonomski i kulturološki bila najrazvijenija u čitavoj ćesariji. Srbi, kao jedan od naroda koji je uspeo da održi svoju veru i svoj nacionalni identitet, takođe, je među prvima u svom nacionu uspeo da stvori, po ugledu na druge evropske narode, svoju građansku i nacionalnu kulturu. Jezik kojim se govori u mojim romanima iz Banatske epopeje je onaj narodni, pevljivi jezik koji svojom autentičnošću i melodičnošću pleni kako slušaoca tako i čitaoca, iskazujući pritom svoju raskoš leksema, koje dvorsko licemerje potkupljenog Vuka nikako nije umelo da razume, te je zato pobegao od banatskog jezičkog narečja kao đavo od krsta neobrađujući ga prilikom sakupljanja narodnih pesama. Meni je zaista veoma važno da sačuvam taj jezik od zaborava sa dubokom verom da je svako književno delo jezičko umetničko delo, a da bi srpski jezik bio mnogo siromašniji bez našeg banatskog jezičkog narečja.
Veoma važnu ulogu u romanima ima oblikovanje junaka, koji su sve samo ne jednoznačni, ravni..? Da li pripovedaču pomaže činjenica da su neki od njih postojali, ili je ipak lakše baratati sa izmaštanim likovima?
Moji glavni i dobar deo sporednih junaka u Banatskoj epopeji su postojali ali ja ih kao pisac nikada bisam upoznao i to je činjenica, kao što je stvaran i prostor, i lokacije kao scenografija u kojima se oni kreću, u kojima oni deluju, žive, rađaju se, umiru, venčavaju se, sahranjuju i čine sve ono što je vezano za svakodnevno bitisanje. Takođe, stvarne su i istorijske okolnosti u kojima oni žive, a to je period od početka pa do polovine dvadesetog veka. To je ono što bismo nazvali faktima, dok je drugi deo fikcija i imaginacija pisca koji je sve te junake oživeo u vremenu prve polovine dvadesetog veka, i kad je video da autori iz kruga dvojke holivudski i na posprdan način pričaju priče o njegovom zavičaju, odlučio je da im da Banatsku epopeju, koja nosi u sebi i miris i ukus Banata, a ponajpre jezik, običaje i slatko pravoslavlje, kao i veru od koje se nikada nije odustajalo. Nije slučajno da su i u vreme komunizma Mitropolit Amfilohije Radović i Vladika Atanasije Jeftić svoje službe episkopske, od vaskolikog srpskog roda, počeli baš u Banatu koji je i u vreme najljućeg komunizma sačuvao živu crkvu.
Filmadžije koje su izašle ispod šinjela Veljka Bulajića i iz partizanskih filmova treba Banatsku epopeju da čitaju kao lektiru, koja će promeniti nametnutu sliku o Lali iz vica, a oni, ako već žele da u svojim delima smeste radnju u Banatu, neka se malo poduče, nek osete duh i energiju banatskog čoveka, nekadašnjeg militara, nacionalno osvešćenog i kroz sva vremena pravoslavnog Srbina...
Banatska epopeja, uprkos mnoštvu unutrašnjih monologa, ima snažan dramski naboj. Da li Radovan Vlahović – ili možda neko drugi – razmišlja o tome da ona dobije i svoj pozorišni ili možda filmsko/televizijski život?
Da budem iskren, bilo je nekih razmišljanja i razgovora kako da se uradi dramatizacija, a isto tako i ekranizacija moje Banatske epopeje, ali se sa tim stalo tokom korone, a nakon nje niko nije otvarao to pitanje. Možda se to i desi jednog dana, nikad se ne zna.
