Вера у уметност племенитија је од вере у Бога, од вере у бесмртност душе!
Између права да ћути и права да говори, пише... одлуку људско биће доноси одрастањем,
сазревањем. Има мали број оних који ту одлуку наследе још у заметку. Ова чињеница измиче
сваком објашњењу и није вредна образложења. Поглед кроз прозор јавља. Неуморно дажди. По
лишћу, блату, по суморним четинарима, по површи потока Јаруга попут божанства капи кише
извештавају да свако својом животном стазом оставља траг у стварности без обзира да ли он
стварност воли и верује у њу. Исидора Секулић, најумнијија у Срба подвижница уметности, добро
примети да Срби не воле стварност нити у стварност верују. Прећута чињеницу да стварност не
воли Србе нити верују у њих. Увек јој измичу!
Одлуку да пише доноси уметник суочавајући се са стварношћу. Мимо свих прописа и правила
струке која се речју бави, свакако и обавезно мимо тренутне проходне стазе, моде и било какве
потребе за искањем макар зерице тзв. славе, излажући се свесно опасности, за њега благодети,
тренутне погибељи од стране заборава у стварности, упорно се држао својих правила те гнусне
записе стављао на белину. Није их уклањао. Понекад само мењао иако је често био суочен како са
добронамерним примедбама, тако и са понижавајућим, подсмешљивим усменим освртима
успешних људи из струке, како са узлетима усхићења тако и са предзнацима личног осећаја
узалудности, бесмислености његовог дела. Држи да је покаткад и сасвим умесне примедбе одбацио
са правом. Записа без тајни или тајне нема, не може и не сме бити. На забринуте, понекад љутите,
често добронамерне речи “Па шта то радиш? Шта побогу уради? Писати данас дебеле књиге је
залудна работа, погибељ.” не одговара љутњом. Једино осмехом. Он зна. Осмех је сасвим, сасвим
у реду. Наравно ако није лажан. Суров је у односу на стварност а много суровији у односу на себе.
Суровости стварности никада се није плашио. Чак шта више он ју је и искао, требао!
Дакле, каквог смисла има окупљати, сабирати речи на белину ако оне не пате од, рекао би,
украсне потребе лажне суштине како казати већ пате од потребе шта казати? Патња је суштина!
Патња рађа. Паметног одговора нема. Што будућност нема може ли имати прошлост? Пекић
Борислав је био у вечитој упитаности “... има ли сврхе писати, има ли смисла говорити?... Имају
ли сврхе речи и значи ли шта говор?” Његови јунаци ту сврху пронађоше у материјалној користи,
иметку, поседу... Старењем његове јунаке, рекао бих не са,о његове већ све јунаке у повести
књижевности, обузима потиштеност, безвољност, незадовољство и чамотиња. У незнању узрока,
ни лека им не беше. Узроке нису докучили.
У помоћ не треба дозивати сва одређења, разговетна и мање разговетна тумачења прозе и
поезије. Знам да прозе и поезије има много више у природи и стварности него што нам уметничка
дела кроз повест показују и казују. Уметничка реч постојаће докле постоји људски род. Стога није
бесмислено давати прилике и појединцима који, мимо свих прописа и правила струке писане речи,
негују замисли у својој уобразиљи, срцу и души. Они су суштина. Ум и језик су само преносни
алати да се дође осмеха на лицу. Он се послужи прошлошћу да дође до суштине стварности и
будућности, до узрока све веће отуђености људског бића. Даљине, дубине, висине, ширине су
савладане. Све подсећа на срећу рекло би се. А људи никада усамљенији, даљи једни од других.
Знан је и узрок. По замисли и делу нових варвара људско биће је све плиће, све ниже, уже, све
безличније. Штрчати није паметно. Он речју и делом штрчи, дражи и раздражива, зазива и
изазива, збуњива али никада не застрашује и не гуши. Мисли да је то најпаметније што учини од
свога живота. Није далеко до јутра. Го пред белином не зебе. Кад зазебе знаће да свиће! Без икакве
потиштености, чамотиње, безвољности, са осмехом на лицу је јер је пронашао и чинио оно што
сви желимо: љубав! Трагови те потресне љубави су на белини. Примети ли трагове неколико
људских бића сасвим је довољно! Замисао и смисао су спасени! Још ако желе људска бића оно
што сви умеју, између редова да читају, домашај досегнуће који ни слутили нису да имају у себи!
Попишманиће се у односу на стварност, на живот. Другачијим очима их гледати, видети и у њима
делати! Речи нису сувишне. Оне заслужују и да их дворимо и да нам служе. Свакојако много више
од многих људи а понајвише од нових варвара.
