(Prikaz pesničke zbirke „Angažovane pesmeˮ Radovana Vlahovića)
Slobodnim stihom protiv onoga što svet čini neslobodnim – tako bismo mogli nazvati oružje koje Radovan Vlahović bira da opiše svoju ličnu, ali i borbu svih nas – savremenih ljudi u savremenom svetu i u savremenoj sivoj i neretko gorkoj svakodnevici.
Borba je možda i ključna reč ove pesničke zbirke. Pesnik se u njoj ne bori protiv nekog pojedinca, već protiv dela kolektiva koji društvom upravlja, sačinjenog od izuzetno loših individualaca, koje sve vežu isti zajednički ciljevi – želja za vlašću, želja za ličnim (i potpuno nezasluženim) napretkom i želja za ulizivačkim dokazivanjem po svaku cenu. Pri tom, naravno, ne misleći o posledicama onoga što ostavljaju za sobom. Lirski subjekat, koji je u ovoj pesničkoj zbirci često izjednačavan sa samim autorom, od njih je distanciran i sa njima se samo poredi po suprotnosti. U zbirci, borba je nekada oličena samo u trpljenju – mirenju sa činjeničnim stanjem i izbegavanju valjanja u blatu sa nemoralnima. Tada počinje borba za stvaranje ličnog sveta u kome je moguće pronaći smisao, sreću i zadovoljstvo.
Za protagonistu zbirke život nije „takmičenje i trkaˮ, pa se među laktašima, dobrim sinovima i ambicioznima bez talenta slabo snalazi, od njih se ograđuje i njih se gnuša i nikako ne stoji sa njima u redu za primanje ordenja, već stoji u redu „običnih smrtnikaˮ i čeka neku drugačiju besmrtnost oličenu u ličnoj slobodi. Jednostavno rečeno – njemu među njima nije mesto. Vlahović takve pojedince oslovljava uvek pogrdno: Mudoje, Sisoje, Prdoje, Kurta, Murta... Takvi su za sebe prigrabili sve, a oni koji se u njihovom svetu licemerja ne snalaze treba da budu zadovoljni onim što im preostane. Takvi dolaze u narod slatkorečivi, puni obećanja da će svojom ambicijom, ličnim zalaganjem i lažnim altruizmom nešto promeniti na bolje. Dolaze, „od zla oca i gore matereˮ, sa sobom vode zlatno tele kao obećanje, ali to je sve „folˮ – prave želje za promenom nema, jer kako autor slikovito kaže „sve su priče ispričane, sva su svetla pogašenaˮ. Njihov svet je „savršenˮ – u njihovom svetu nema mesta za duh, nema mesta za pesnike, filozofe, niti za njihove knjige. Oni su „višakˮ i „zabunaˮ u „savršenom novokomunalnom svetuˮ u kome vlada karnevalski cirkus, koji je veoma dobro prikazan u pesmi Pesnik i političar. Autor je na momente razočaran društvom i svetom, a na momente gotovo ravnodušan, emotivno otupeo, nedodirljiv, sa jasnom namerom da se izdigne iznad tog negativnog, mračnog (polu)sveta, koji onda neće nikada biti u stanju da ga stvarno povredi. Svoju ravnodušnost će onda iskazati u šaljivom tonu vojvođanskog bećarca: „Laje kera, drma se banderaˮ.
U zbirci je često prisutan i problem finansijskih poteškoća sa kojima se umetnici i slobodnomisleći ljudi suočavaju u takvom svetu, jer zavise od ljudi na vlasti, koji očigledno nemaju nikakvog razumevanja niti duhovnih vrlina da shvate umetnost i njen značaj. Kada lirski subjekat kod takvih dođe na „strašni sudˮ iz „očaja i nuždeˮ, ne nailazi na razumevanje, on štaviše bude shvaćen kao protivnik, jer ih kultura povređuje. Kada umetnik shvata da u ovoj zemlji kulturom upravljaju ljudi koji sa njom nemaju bliskih dodira, ostaje mu samo razočaranje i neminovna konstatacija. Njihovo održavanje na vlasti vodi se sistemom hleba, igara, zvona i praporca, a ne knjiga – kao da su duhovne vrednosti upravo ono što će im tu vlast oduzeti iz ruku. Umetnik je, kako navodi autor, proizvođač duha sveta, a nema para ni za novi usisivač (Usisivač). Umetniku je svašta obećano, ali autor konstatuje da se „na obećanja ne plaća porezˮ, te umetnik često na kraju bude prevaren. Lirski subjekat ne prihvata koruptivne i prljave ponude, zadovaljava se ili samo neminovno prihvata svoj „komad zemlje i parče nebaˮ, odnosno ono malo što trenutno ima, pa iako to bio samo uski krug ljudi koji ga čita „na Fejsuˮ. Ne pristaje na ucene, niti da promoviše nešto što ne želi, ističući da je jedina partija uz koju staje jezik i kultura. Umetnik predstavljen u pesmama Radovana Vlahovića takođe ne pati ni od akademskih priznanja i lažnih malograđanskih manira. Umetnik je „pastorče koga drže na tankom leduˮ. Umetnik je izigran, umetnik je suvišan, umetnik je gladan, ali umetnik je i prkosan:
Zahvalim se
nisam gladan kažem
Nosite onim
što su vaši
i što su vam srcu bliži
što velike i gladne imu oči
Opisani protivnici lirskog subjekta su, sa druge strane, presiti, ali njihova glad i želja za uništavanjem svega što je vredno je neutoljiva:
Kako ste se najeli
tako ste se osilili
iz bućura povadili
pijuk štangle i čekiće
da rušite spomenike
koje niste vi zidali
Ovde posebno treba istaći stih „koje niste vi zidaliˮ kao najsnažniji stih pesme Kuferaši. Autor ukazuje da nam „oniˮ nisu dali NIŠTA. Naprotiv, uništili su i ono što su nasledili, ako je išta vredno i dobro bilo – to je srušeno. Stari ideali su nestali, pa tako i toliko veličana sloboda, za koju su se vekovima borili naši preci, nije sačuvana. Simbolično, konji na kojima su oslobodioci ušli u gradove su prodati Ciganima, jer ne možemo više da ih održavamo. Sloboda je danas skupa, a mi izgleda nemamo ni volje, a ni novca:
Bilo nam je skupo
da ga održavamo
jer deca nisu htela
da kose seno i spremaju mu
hranu za zimu
Niti da seju kopaju
i beru kukuruz da bi mu
spremala zob
Nije samo postojeća politička situacija na meti kritika Radovana Vlahovića – na udaru je i marksističko-titoistički režim bivše Jugoslavije i njegov represivni sistem oličen u kožnim kaputima, aludirajući na omrženu državnu brutalnost starog (ali ne prevaziđenog i pobeđenog) režima. U pesmi Robijanje predaka i mene Radovan odlazi i korak dalje – podsećajući da je neslobodno življenje kod Srba duboko ukorenjeno i da vremenski seže daleko, ali – robovanje „ćesaruˮ austrijskom nije isto što i današnje robovanje „farmaceutskoj, gugl, elektro, komunalnoj ili auto industrijiˮ, koju smo dobili otvaranjem vrata svetu. Ton pesme jasno govori da je život naših predaka ipak bio daleko lakši, koliko god to čudno zvučalo. Lirskog subjekta zapravo opterećuje i brine nesamostalnost savremenog čoveka i ona nepromenjiva i konstantna činjenica da običan srpski čovek uvek traži nekog autokratskog vođu kome bi se neprikosnoveno, slepo i bespogovorno divio, ne videći da prave vrednosti sveta i društva urušavaju.
Biblijski motivi i teme nisu zanemarljiv faktor u ovoj pesničkoj zbirci. Prosečan Srbin izgleda veruje da je i Bog Srbin (najočiglednije u pesmi On je penzioner), jer, iako naivan, duboko u sebi veruje da je u Bogu jedina nada za bolje, lepše i srećnije dane. Po onoj poznatoj i često citiranoj rečenici da je patriotizam (a tu možemo pridodati i lažni hrišćanski moral) poslednje utočište hulja, autor predstavlja gramzive političare koji svoja nedela kriju iza svetinja i krsta, zaklinjući se Bogom. Pravu starozavetnu parabolu imamo u pesmi Vodiči zlatnog teleta, gde fukare, „od zla oca i gore matereˮ svetom vode zlatno tele, da narod čuje šta će se sve lepo dogoditi kada oni dođu na vlast. Zlatno tele je ovde (kao i u Starom Zavetu) simbol prevare, idolopoklonstva i lažnog sjaja. U nekoliko pesama autor izjednačava ovakve vodiče zlatnog teleta sa farisejima. Poruka autora je da bog sa visina sve gleda i „smeška se“.
Prisutno je svojevrsno jedinstvo vremena i mesta u čitavoj zbirci. Sve pesme odišu savremeno, govore o stvarima, pojavama i ljudima koji nas svakodnevno okružuju i koji su, nažalost, izuzetno teški za ignorisanje. U pesmama Vreme ubrzanja i reklama i Pitanje nad pitanjima, autor prikazuje lokalne političare i svakodnevne namete savremenog sveta. U takvom svetu, poezija je obezvređena:
Poezija je ušla
u rijaliti
u stend-ap komedije
U zemlji gde cvetaju samo „pevaljkeˮ i političari, autor jasno zaključuje da je poezija „zadnja rupa na sviraliˮ, iako to ne sme da bude. Literatura i kultura moraju biti proizvod umetnikovog delanja na svakodnevnicu, ali nažalost – umetniku je umetnost danas samo beg od teskobne svakodnevnice.
odmaknem se
na tren
od stvarnosti
I lepo mi bude
Lirski junak Mile Prepeljan, koji u nekoliko pesama ove zbirke pije pivo ispred prodavnice i vrlo lucidno iznosi svoje poglede na svet, jeste autorov pokušaj da objasni na kojoj margini društva se nalaze umetnici i slobodnomisleći ljudi. Momenti sa Miletom, kao i početak pesme Sinoć u Novom Sadu neodoljivo podsećaju na pesmu „Zemaljsko sazvežđeˮ Vaska Pope. U obe pesme, interesantna je preciznost lokacije, koja se pominje još u uvodnim stihovima. U Popinoj Guduričkoj ulici u Vršcu predstavljeni su radnici kako ispred prodavnice piju pivo i čepovima popločavaju zemlju. U Vlahovićevom Novom Sadu, atmosfera nije ništa manje primitivna – u prestonici kulture, trubači sviraju novokomponovane pesme, kičerajski ih prerađujući na zvuk trube, dok atmosferu dodatno boje novogodišnji ukrasi. Ironično, lirski subjekat, čovek sela, doživljava kulturni šok, dok u glavi oživljava kontrast koji čine spomenik velikom pesniku Jovi Zmaju i jedna obična kafanska pesma, koju su trubači „agresivnoˮ duvali Zmaju u brkove. Sličan uvod ima i pesma Beograd je to, u kojoj je lirski subjekat, kao i u prethodnoj pesmi, samo nemi posmatrač, tačnije slušalac razgovora koji se pored njega odvija. Naravno, razgovor ovih stranaca nije ništa manje politički i nacionalistički stereotipan, a lirski subjekat se od tog razgovora i takvog mišljenja ništa manje ograđuje, kao i u ostatku pesničke zbirke. Sem ovog kratkog izleta u Beograd, pisac se tematski zadržava u Vojvodini, pa nije retko da pesnički jezik pesme bude upravo i ispunjen vojvođanskim dijalekatskim osobenostima i žargonizmima.
Dok čitamo zbirku stičemo utisak da upoznajemo Radovana Vlahovića, jer su lirski subjekat i autor često isprepletani, do te mere da u pojedinim pesmama imaju i isto ime. Upoznajemo njegov život, njegove stavove, ideje i misli. Upoznajemo se sa onim što je tokom svoje bogate karijere radio na kulturnom, društvenom i političkom polju. Sagledavamo prepreke i probleme na koje je naišao stvarajući. Na probleme savremenog čoveka, već sviklog na lažna obećanja i svakodnevna propadanja, bitke koje svi vodimo svakodnevno obitavajući u zatrovanoj sredini, kojom vladaju poslušnici, manipulatori, lažovi i politički vampiri, kojih se izgleda nikako ne možemo rešiti. Utilistička poruka zbirke bila bi da se za svoju ličnu slobodu treba izboriti, izaći iz političkog kaveza u kom smo i odupreti se onima koji žele da te kontrolišu i manipulišu tobom, zato što ih tvoja sloboda iritra. Retki su oni koji sa idejama iznetim u ovoj pesničkoj zbirci ne mogu makar na momente da se poistovete. Blago njima, jer neznanje je blagoslov.
