Иза леђа ми дрхте рингле на шпорету. Лепи мој Смедеревац ко да је тек из
Јерининих поњава изашао. Окићен звецкањем прапораца. Около пада снег,шарене пахуље, обојене дрвеним бојицама, багремовим и јасеновим.
Мирише чај. Зачепиле ми ноздрве од јаре и пепела. Ватра испод њене блузе
истерала дугмад из рупица. Пршти пуп. Пробеараће дрен под чојом
панталона. Урликнуће мечка. Пробудиће се кремен и креманци. Милуновом
џадом ће неки момак певати: Златибре питај Тару...
Из песмарице Бранка В. Радичевића избијају клице: „Сетим се ње и одмах
грешна мисао”. Како су се некада писале песме, док је било песника - „певао
је дан у гранама топола”, а не ко данас, ни гранчице за пуцаљку, а камо ли за
клис и паљу.
А неке давне године смо седели у кафани код моста у Овчар бањи, пирили у
кувано вино и меркали конобарицу. Нас двојица,ђаво и његов шегрт. Отишао
је Богу Бранко, можда оном пругом која је мирисала сувом стељом са једне и
прасећим печењем са друге стране. Ја и даље на станици Јабучје код
Лајковца чекам свој воз, теглећи шински точак. Прашњавим сокаком Милан
Станисавњевић вуче белоушку. Ибретисаће се по перону. Деца ће вриштати.
Мајке ће их увлачити у купе друге класе, натискане торбама и оглабинама
кокошијих кошчица по којима се хватју муве и језа белог лука. Било. Могло
се, Имало се шина и вагона.
Данас Цигани краду бакар и клинове са широког колосека, други
сиротановићи са пободеним носевима у пaпирне кесе преживају саламу и
машу возу који бритви ка Новом Саду. Шлипери су бетонски, неће их жижак
ни олај. Беле се. Оно што је црно на обазима је. Нигде гулаша ко у Новом
саду. Нигде ногице ко у Маџарице. Јој мајци, пусти Шемсу па да изгинемо.
Виркам кроз прозор, дими се моја сушарица. Облизују се мачке на које лаје
цуле, чувар сланине. Тужно занимање. Сви смо ми кучићи,који чувају
халапљивост, оних гузоња на чијим задњицама су флеке разних застава и
феуда, гонича робова и истериваче паметних. Све се мења осим чварака,
само се они и народ скупљају .
Гасим телевизир. Морам да тарнем ватру, Страх ме да га оставим без икога.
Ко зна шта може да поради у кући, када је у стању да затвара школе и
библиотеке, а да отвара куплераје. Јој, и ибарску магистралу су обрукали.
Више нема човек пристојну лудницу за лечење стварности.
Враћам се јуначкој поезији. И ако ложу гуслари,лепо то раде. Има ту љубави
према кућном прагу. Данашња поезија има своју мустру па је пишеш према
муштерији, ко некада оне партизанске. Ако је нека млада партизанка
погинула у Јабланици на Златибору а идаш на приредбу у Звечку код
Обреновца, онда избациш Дрежник а утуруш Звечку. Тако је и данас,сви
ударили у кукњаву или заклетве ,примерице о Косову. А народ надрљао да
горе не може бити. Они који би написали и неку истиниту не смеју од
телевизора. Сада они мењају оне уши које је дувар имао у време тита и
његовог усреићвања, поготово Срба. Јој, дај пустите трубаче и отворите
задруге па да се поубијамо ко на Сремском фронту.
Ево, писао сам ти. Немој да испадне да нисам. Да сам ти штогод друго
писао,згадио бих ти већ загађени живот.
Одох да погледам ватру у сушари,може ми изгорети обућа. Комшије и овако
мисле да сушим месо.
Поздрав. Кад будеш докон јавни се.
Рогатица.03-12.2024.год.
