Foto; Dragan Belić
Izgleda,već odavno tošimo kredit. Kao u proročanstvu, sedam mršavih krava je počelo da jede sedam debelih, a mi nemoćni da se odupremo stojimo sa strane kao da nas se to ne tiče, zgrčeni kao makovi kečevi ćutimo i trpimo. Kažem, izgleda, jer poslednjjih dvadeset godina nam se čini da je svaka godina kao iz Biblije, gde mi vapimo za boljitkom koji nam kao magloviti san prolazi kroz ruke kojima pokušavamo da ga ugrabimo. Događanja početkom godine u januaru meseci, kako u javnom tako i u našim životima neponovljiva su, i ne daju nam razloga za optimizam, a njega smo imali u rezervi na pretek, ali sad kad nam zalihe ponestaju, kad suočeni sa problemima koji nas usporavaj, koji nas zadržavaju na jednom mesti, sa problemima države koja nam život čini nesigurnim, pitamo se dokle će sve to da se vrše baš preko naših glava, preko naših običnih malih života. U ovom januaru probudimo se jednog jutra i shvatimo svu trulost samoobmana koje smo koristili da bi življenje učinili podnošljivijim, da bi mu dali laki lepršavi smisao i oreol radosti sa svešću da je neponovljiv, i da je svako od nas nezamenjiv pred gospodnjim licem. Verujemo da svi trebamo i da imamo važnost na planeti zemlji, a onda opet kad osetimo svu zanemarenost i neumoljivost trenutaka, kad nam se čini da mršave krave jedu debele, uplašimo se i zavapimo: zar je to naš život, zar smo to mi, zar smo se zbog toga rađali. I glas naš odlazi u jek koji se pretvara u odjek i na kraju se čuje samo grmljavina miksovanih vapaja koji se zabadaju u pesak vremena, a potom u muk.
.
