Нема фајронта у приповедно сроченим заврзламама испод насловљених прозних замршаја гротескно именованог инвентарисања лица као шлагвортирани приговор Како сам се светио женама. Писано у пролазу и без пардона.
Влаховић уме да зађе, условно речено, у атмосферске талоге равничарских сподобија, есенцијално, с климатском карневалијом пуног шаренинла. Реченично развртање. Северни Банат осликан колоритним фарбама у пуном разоткривању фирангастог хеклераја ређа нам луталице и пустопашне рефлексиве у чијим узнемирима и сновима истрајно дрежде и духови наших блиских рођака. Сродство по ларми и костимографији. Сваки фрагментариј овога писца јесте дреждалица себи самој за подсетно очување украј широм отворених врата, чију браву није кадра залупити икаква промаја.
Ти се питаш, иза ишчитавања, да ли се Војводина уцело претворила у предграђе Новог Сада или је тај исти Нови Сад профилно и анфасно виђен као равничарски карневал – биће у оба случаја да јесте обрнуто на изврнуто када се ишчита овај приповедни нотес Радована Влаховића.
У приповедним заврзламама затичемо се у прозним рукавцима узаврелих жаргонизама: Шта Бог да и паори кад се смилују уз кнап скројену костимографију призоријума Како сам се светио женама – уз ту и тамо провејани жаргон, у благим обрисима, антологијске приповедне карневалије О Боси. И данас те лингвалне жаргоналије Беодре и Карлова носим у уху, да Кикинду са Мокрином не мимоиђем, некако тај ехотон срасте и осенчи ти душу у потаји - издалека, ма куда у залуту да си.
Приповедни троугао: О Боси; Папрене бомбоне или дуго топло лето уз приповетку А испод мотике, мало еротике представља мајсторство првога ранга у писању. Ликовно чарање, у фарбарским нијансама, фреско осликавају земљосане људе уденуте у пејзаж чије обрисе багремових грана очас синеш јоргованом када из зинулог лебарника исплетеног врбовим прућем сине циповка Мире, Баталине венчане жене, власника пекарске радње у чијем прочељу, уз униформисани портрет Тита намигују плаво портретисане очи Мире Циповкине, осликане руком Трше, месног ликовног мајстора, који се, у свом ликовном гневу, одметнуо од пејзажиста Месечара са монотоно обојеним врбацима и чамцима речног приобаља. Трша се дао сликати, само, на голо и поуздано и није се заносио среским величинама и општинским удворицама.
Та Мира Циповкина као да се узбочно искеребечила Фелинију попречке, истргнута из голуждравих слика Тршиних, који је од незграпне штале начинио атеље чији зидови блеште нанизаним сијалицама од две стотине свећа усред густе равничарске тмине док је он Трша рамове правио од обичних дасака и сам их је куцкао чекићем и клиновима, а ланено платно узимао је од старих дољњака које су жене користнле за перине и које су, у последње време, како би стављале веома популарне јоги мадраце, избацивале из кућа. Ланено платно од перина је разапињано на од дасака искуцане рамове и са малим шустерским ексерима га је затезао. Након тога, обнчним поликолором који је мешао са још неком смесом премазао је платна и сушио их, па потом поново премазивао и тако неколико пута, све док се платно не би само затегло и личило на кожу од добошарског бубња. Приче су пренапрегнуто пуне детаља који вуку у радозналост.
Трша, фаца из уметничког еснафа, осликана је тако, да је свакодневно ту, у пуном саплету, међу нама. И те страсти за којечиме као у тиханој приповедној заврзлами Папрене бомбоне или дуго топло лето трају у спарини наших дана, иза дискретно намакнуте фиранге. А шта тек казати за горко зарађени новац кафански развејане лумперајке Бујдоша преливеног ракијом од чијих чашица се умало затровао није док је Боса, његова и пред матичарем уписана жена, рашчешљавала косу сас чешљем од волујског рога, ритуално и смирено као да милује и испољава неку наднаравну нежност према себи. Боса, жена која се није дала саплитати у варању мужа, волела је Бујдоша и те његове језичке шпекулације, смушено ускомешаних слогова циганске збуњености, мађарске снохватице, српских реалија у псовању, швапских спекула и румунског заврзавања. Боса, верна до куваног пасуља сас сувим ребрима и шунком за лимени тањир њеног Бујдоша, чувеног мајстора блатног лепљења кућа, а тај његов блатни облеп помало глинене земље ускомешане ситном плевом сличио је глатком малтерисању зидова. Блато му је било као машта у сну издашно густа и свилена.
Свака прича прозног рапсода Влаховића јесте етида за себе коју оживљава Татјана у разгибним епизодијама Позоришног клуба у Новом Саду. Трач, а у трачу смуцалице варошких дангуба натруњених снобизмом. Малограђанштина до даске. Скоројевићи у низу спрам инатно упорног стихотворенија Лилит, чије животарење се умива плаветнилом. Њена телесна неверства су била као нешто што се остављало за собом на тренутке у наступу кајања, као нешто трошно, пролазно, као наша грешна тела.
У овим причама нема заборава, има праштања, уз благи наклон, за лаку ноћ у пролазу. Да, квасац приче за тесто хлебног комада украј пуног тањира. Као у приповедној исповеди Како сам се светио женама по Брациној рецептури. Корзира приповедно Влаховић. Растим, чини ми се да ћу у небо да одем. Кад ш њомена шетам, одједаред ми се колац створи у леђа и ја се укрутим, просто тако да само главом шетам к'о она послужоница на сат; мало на једну страну тик, видим ко иде с те стране... И баш то и такво време, задржао је у расцвалом маслачку дана приповедач Влаховић. Питко, печатно јасно, за у лице. Баш тако смо и фацирани. Гесте су нам у огледалу пишчеве расповеди, од нас ка нама за нас у пуном кругу када јесен закорачи у зиму чију ће мразнину умити пролећна лилавост јоргована за врели пољубац усред лета за (све)наша распетљана раскршћа, књига на извол'те....
У НОВОМ САДУ, 7. ЈАНУАРА 2025.
