U SRCU BANATA
Volim tu prašinu tvoju rodnu
kad je vihor zagrli i digne u vis,
na oči kad šešir navlačim svoj
`bemti ovaj šašavi temišvarac
tek dok neprodje pored mene.
Volim mlečni bljesak munja
pred kišu nebom razgranatu,
kad jako zagrmi i nebo zapara,
k`o svinjarskog biča pucanj
kad kiša topla napija joj žeđ,
a zaprege je izmese u hodu
k`o pekari noću testo za hleb.
Volim tvoj dah, miris posle kiše
što na detinjstvo potseća me,
kad jendeci puni po sokacima
pozivaju da igru započnemo,
a guske i patke izdalje gledaju
pitajući se kad će njihov red,
a duga zašestari plavo nebo.
Volim tvoja proleća, leta, jeseni,
zime hladne kad zaveje sneg
i oštar severac zatrpa puteve,
a jutrom se čuju laveži i lopate,
škripa snega, cipela hod prati,
domaćina frišak hleb što nosi,
pa onako toplu zakrja pupušku.
Volim graju na raspustu škole
kad grudve i sneško se prave,
sankama niz “bent” snežni klizi,
ledenicom tek zaslužiš po turu,
slikaš se na svetlucavom snegu,
veče nas otera mokrim cipelama.
Volim tvoje ljude i tvoju ravnicu,
vinograde, bagremare, i salaše,
konje, krave, ovce, svinje,perad,
ušorene kuće i crkveni toranj,
ma ma volim sve tvoje!
o, Vojvodino, Vojvodino moja,
u srcu Banata.
SK 08.10.2015
