Dugo nisam znao da ću završni song života pevati kao džak za udaranje koji služi prvo bližnjima a potom rodbini i prijateljima a tek na kraju neprijateljima da se na njemu leče od svojih frustracija. Jer nikada nisam verovao da sam kriv a za sve sam kriv, i kad je dobro kriv sam što je dobro, i kad je loše kriv sam sam što nije bolje.I nisam mogao u početku kad sam shvatio u šta me je moja okrenutost da uradim najbolje što mogu za sebe i bližnje često neće biti tumačeno onako kako je urađeno već onako kako drugi vide da je urađeno.. A oni uglavnom prema sebi sve cene i sve gledaju. I uvek je tako ali onda izmoljavaš svakodnevno od gospoda šansu da drugim praštaš i da sebe praštanjem oslobodiš od bola zbog udaraca koji ti se svakodnevno nanose., Shvatam vreća sam o koju svi tuku i treniraju svoju samobitnost i svoje samopouzdanje i svoju samopotvrdu personaliteta.A kad se malo na neki kraj i pocepam u hodu dok me tuklu ja se zakrpim molitvom i oradostim srce ljubavlju prema onima koji udaraju i nastavim da prihvatim prometejsku sudbinu ali mesto vrana koje mi kidaju jetru tu su bližnji koji na meni, vreći, svakodnevno i sudbinski treniraju i oslobađaju se svojih neuroza stresova i depresija.
