ПРОДУЦЕНТ
Још се није
ни одјутрило кад је бануо у моју канцеларију. Онако ћелав и свеже избријан
личио ми је на касапина који стално мора да држи дијету, а то му се никако не
допада, па стало нешто у себи подригује. Као од запршке. Чинило се да је била прејака.
Али да је имала касно дејство па га сада, након пола године и више,стижу
гасови.
Имао је
извештачен смешак и ретке, шиљате зубе. Исказао је присност тиме што је поменуо
да ме зна још из времена док сам чувао овце на Фрушкој гори. Каже, гледао ме на
телевизији и читао у новинама о мени кад је био у Старом граду на Хвару, пре
више од четврт века. Чуо је да сам постао веома успешан, а он је још онда знао
да ће од мене нешто бити. Прихватио је сок и пошто је завршио тираду хвалоспева
о мени, почео је о својим пословима који се, наравно, дешавају кроз продукције
и менаџмент позоришних представа по читавој Србији.
Слушао сам
га уљудно и пушио цигарету за цигаретом (то обично радим кад ми је неко страшно
досадан, а трудим се да га истрпим). Ради са познатим, најпознатијим глумцима
из Београда. Он је њихов послодавац и финансијски менаџер, он им обезбеђује
наступе, продаје улазнице и води рачуна да имају пуне сале. Каже да му је веома
жао што нисам у прилици да идем с њим на терен да видим како то функционише. Да
видим како једна млада глумица и књижевница пуни сале. Њој је тек четрдесет и
једна, и из веома угледне је уметничке породице. Да видим како се праве паре.
Да и ја мало доживим овације београдске публике, да осетим моћ коју би ми дала маса
која уме да понесе. А она глумица је толико симпатична, а тек што јој је роман
добар: где год се појавила изазвала је буру одушевљења.
Док је
говорио, гледао ме је оним малим ћуфтанским окицама и помало је играо њима и
веома се трудио да буде убедљив. Она диже рејтинг где год се појави, а једном
јој је продао чак осамдесет књига за једно вече. Попио је чашу сока и ја га
понудим другом у нади да ће рећи да не може више и да ће пожелети да крене.
Прихватио је сок, а ја сам знао да сада сигурно следи оно због чега је уствари
и свратио. Тако је и било, и у једном тренутку кад је осетио да сам ћутећи
готово већ обарен, предложио ми је да гостује код мене у мом културном центру.
Али пошто је и мој ђаво носио гаће, прихватио сам климањем главе игру. У себи
сам знао да читава та прича не само да одудара од мог концепта поимања културе,
већ је то нешто давно превазиђено и остало у времену соцреализма.
Понудио ми
је за сто педесет евра долазак глумице која и није у пуној младости, да дође
код мене да промовише књигу, и наравно, да постоји и могућност да се нешто од
књига прода. Трошкови за бензин би ишли посебно. Питао ме је да ли сам, онако
успут, можда, читао њену књигу. Рекао сам му да нисам, да једноставно немам
времена пошто, по природи мог посла, читам можда и двесто књига годишње, додуше
мало су краће, а међу њима има и доста поезије, и тање прозе које се ишчитавају
веома брзо. А онда је нарнуо да свакако, кад пођем у Београд или Нови Сад,
купим књигу па да видим како је то добра ствар, а да ми он оставља посетницу да
га позовем да глумици направимо промоцију код мене и тако подигнемо рејтинг мог
БКЦ-а. Признајем да нисам био искрен с њим, са продуцентом који је послодавац
нашим најпознатијим глуцима који играју у још познатијим серијама
телевизијским, јер наместо да сам рекао да ме то не интересује, дао сам му
наду, и кад је полазио рекао сам му да ћу свакако гледати да нешто урадимо
заједнички, јер то би заиста мени чинило част...
Испратио сам
га по нашем банатском обичају до сокака и махнуо му кад је кренуо великим
фургон аутомобилом стране производње. Кад сам се вратио у канцеларију, запалио
сам још једну да се мало смирим, и таман сам пожелео да нешто почнем да радим
кад се појави мој алтер его (а у питању је моја супруга) и почне да ми
објашњава да је Београд пун оцвалих глумица и уметница које су се нешто
расписале и које желе некоме нешто да кажу и да поруче. Од повлачења по
новинама њихова лица су се отрцала и онако спарушене и свеле сад ће да још
једном продају своје биографије и своје плиткоумне причице укоричене у неке
назовимо их романе. Сјај и гламур су одавно са њих спали, једино је остало да
подгревају приче, са својим фоткама из младости, како су некада биле
талентоване и лепе, како су их људи обожавали и препознавали.
Није ми се
слушао мој алтер его и покушао сам га ућуткати тако што сам почео нешто да
читам, а он је и даље говорио, а онда сам узео чепиће и запушио уши, и кад сам
га погледао, слике је било и видео сам како миче устима, али тон се није чуо. И
пре но што сам га у потпуности потиснуо, по глави ми је зврндала његова
реченица: Јаке су ти то звезде кад су спале да иму таквог продуцента и да дођу
у твоју селендру да се очешу за сто педесет евра.
