Obradovao sam se mnogo kad je baka rekla da ćemo imati goste iz Zrenjanina, moju braću Raška i Zokija. Od Raška sam bio stariji godinu dana, a od Zokija dve. Ja sam te zime bio u drugom osnovne, ali sam išao godinu dana unapred. Raško je bio još u vrtiću, a Zoki u pripremnom. Teren na kom smo se igrali je za mene bio domaći, a kako su moja braća došla iz grada i kako je njihova baka Boja želela da i oni u svome detinjstvu osete čari seoskog života, ja sam se bez svake sumnje našao u ulozi lidera. Proveo sam ih dvorištem između kupa sa kukuruzovinom, između kamara sa slamom, plevom sa detelinom, pa kroz baštu gde su na jednom mestu bila složena u kupu drva i grane koje je deda uredno kresao i slagao da se suše i da budu tu za ne daj Bože. Pa sam ih odveo u jednu šupicu gde smo držali čokanjice koje su služile za loženje u starom zidanom šporetu i za katlanku kad se leti grejala voda za kupanje kad roditelji dođu sa radnje iz polja pošto tada još nije bilo kupatila. Otkrivao sam im gde koja kokoška nosi jaja, gde se u bašti na drvetu kajsije nalazi rupa u kojoj su se skrivali detlići, pa sam na jasenu koji je bio na brazdi između naše bašte i komšinske im pokazao gnezdo gde su se leti legle gugutke. Potom smo se penjali na tavanac da im pokažem golubinjarnik i da vide kao imam golubove koji se zovu poštari i tako redom sam ih upućivao prvog dana u sve tajne dvorišta. Moja braća su me pažljivo pratila i prosto su upijala ono što sam im govorio. Bilo je prvo popodne kao na pozorišnoj predstavi kad se glumci i glavni akteri upoznaju sa scenografijom. I dok su naši odrasli bili u kući poneseni svojim razgovorom, mi smo krstarili po štali gde sam im ja otkrivao da mleko dolazi iz kravljeg vimena i još sam malo štcnuo i isprskao Zokija po licu da oseti da to nije ono mleko koje je on kroz belu kafu pio iz samoposluge koje su se tada masovno otvarle i bile su veoma popularne u našim gradovima kakav je bio Zrenjanin u to vreme. Pa sam im onda pokazivao kao se hrane konji, kako se ždrebe pušta da sisa kobilu, pa sam im telad pokazivao onako crveno belu sa žvrkovima dlake na čelu. Za njih je to bilo kao da su bili u Zoološkom vrtu, a ja da sam vodič koje tu da da ih u sve uputi. A na trenutke sam se tako i osećao. Želeo sam da im prenesem i sve da im kažem i pokažem. Posebnop sam ih upućivao na to da ne stanu u balegu i ne isprljaju njihove lepe duboke cipelice kad smo ušli u svinjac da im pokažem tek oprašenu krmaču kako leži i grokće i kako doji prasice. Raško me je pitao zašto prasici žmure kad sisaju, a ja sam mu odgovorio onako znalački da im je sramota što im je majka krmača. A onda sam im pokazao kako se prkosi ćurku koji se leburio po dvorišti kako se sa parčetom kukuruzovine kao sa mačem ćurak može naljutiti, kako se može razgoropaditi. I zaista, paorska dvorišta su bila nalik malim zološkim vrtovima gde je bilo mnoštvo domaćih životinja. Svako je želeo da ima sve one vrste koje se mogu držati u kući i u dvorišti, a kako se hrana spremala u domaćinstvu, trebala je da bude što raznovrsnija. Nije se proizvodilo u velikim količinama ni stoke ni živne, već se svaštarilo i gotovo je bilo neobično, na primer, da neko domaćinstvo nema morke kad je za Uskrs potrebno imati njihova jaja i praviti najlepšu morčiju supu. Moja braća su me sa čuđenjem pratila i usput su me pitali ono što im nije bilo jasno, a ja sam u ulozi tumača i predavača prosto uživao. Od sve dece u familiji, ja sam bio najmlađi, pa su me retko slušali šta pričam, više sam ja trebao slušati šta oni stariji pričaju, a i kad sam nešto želeo reći, govorili: Ćuti ti, mali, šta ti znaš. Ali od najmlađih, ima još mlađih i uvek je tako, a meni je bilo važno da ih dobro uputim u pravo stanje stvari pa da onda krenemo da se igramo. I krenuli smo, od kauboja i Indijanaca, preko partizana i Nemaca, pa onda žmurke, pa sam im pravio lukove i strele od dudovog pruća i sved dok Zoki nije upao u neki razor u bašti u kom se ispod tanke korice leda zadržala voda. Noge su mu bile mokre, a to je bio veliki problem jer trebalo je ući u kuću punu odraslih gde će svakako biti grdnje, a možda i batina. U jednom trenutku smo hteli da upalimo vatru kraj slame da bi osušili Zokijevu odeću, a onda smo odustali da nešto drugo ne upalimo i tako napravimo još veću štetu. A onda smo, kad je skinuo čarape, obesili iste na drot da se suše na suncu i pri temperaturi malo iznad nule, a njega smo prekrili sa starim krpama preko bosih nogu da ne ozebe. Možda i čitav sat je trajalo naše sušenje garderobe na zubatom suncu, ali nismo bili puno odmakli, čarape i cipele su i dalje bile mokre, a Zoki je od sedenja i hladnoće počeo da drhti. Raško ga je tešio i hrabrio da izdrži još malo, a ja sam grozničavo mahao čarapama da se kao što pre prosuše. Usput sam panično razmišljao kako da razrešim situaciju, a bio sam i najstariji, pa još domaćin i kolovođa, meni prvom će biti 25 po turu. Svako opravdanje koje sam smislio izgledalo mi je glupo, i svako laganje je pretilo da bude razotkriveno. Imam utisak da mi je mozak jurio kao parna lokomotiva koju sam gledao kako brekće kad sam u letnjem periodu išao sa dedom u vinograd. A onda sam najednom sakupio hrabrost i predložio mojoj braći da odemo i jednostavno kažemo istinu. Raško se plašio batina, a Zoki je ćutao, drhtao i već je bio modar u licu od hladnoće. I dok smo se mi tu premišljali, naišao je moj deda i kad nas je video podviknuo je: Šta vi to radite?! Ja sam mu objasnio šta se desilo. Raško je počeo da plače, i Zoran za njim, a ja sam brže bolje da zaštitim gostiće preuzeo krivicu na sebe govoreći: Dejka, ja sam kriv, nisam vodio računa da je Zoki truntav. Dejka se nasmejao i rekao: Ej, Radovane, moje radovanje, žito ti poleglo, ala me zdravo i jediš, al šta ću kad si moj. Nego kupi braću pa u sobu nuz peć. Neće ona matora (mislio je na Raškovu i Zoranovu babu, a svoju mlađu sestru) smeti da vas tuče, ja sam tu i neću vas dati. Ostatak dana smo proveli u sobi kraj peći na kojoj se sušila Zoranova oprana garderoba i duboke cipele.
