- Ta neka moja veza prva, od detinjstva, sa salašima je veza... Moja porodica inače nije imala
salaš. Moj otac, moj deda, nisu imali salaš, ali je veza sa salašima koje smo mi posećivali i koji
su bili naši prijatelji ili, pak, naša dalja rodbina, sa jedne strane, a sa druge strane moj deda po
majci kog se ja ne sećam je imao svoj salaš. Inače, na lokaciji oko Novog Miloševa je bilo
nekoliko grupa salaša, jedni su bili salaši ovde, na Akači, onda su bili salaši u Ritu, imali smo
salaš ovamo kod Crvenih štala... To su sve lokacije i toponimi o kojima govorim, imali smo
salaše ovamo kod Crne bare. Isto tako smo imali salaše u Galadu... A to je pored reke Galadske
koja je trajala sve dok nije prokopan kanal Dunav – Tisa – Dunav i imali smo salaše na Jarošu o
kojima ja pišem u potezu koji se zove Tomašvol. To je tamo prema Bašaidu.
Dakle, kad je u pitanju taj neki odnos moj prema salašima je odnos prve detinje fascinacije na
salašu kod očevog prijatelja, pokojnog Gliše Rakazov pored Tise, gde sam ja, po prvi put... Na
tom salašu su živeli... Živela je jedna familija Vlahović koji su moji samo prezimenjaci i gde sam
ja po prvi put zajedno sa Dušanom, sinom Glišinim, bio u prilici da doživim taj salaš na način
kako to može samo doživeti jedan dečak koji dolazi iz jedne seljačke kuće, paorske kuće i gde
sam bio u prilici da vidim čitav život koji se odvija na salašu, gde je sve bilo tradicionalno i gde
sam praktično bio uključen nekoliko dana u život tog salaša.
Isto tako sam nakon tog, u Selištu, to je opet isto jedan potez tamo dole, bio u prilici da budem
na salašu kod pokojnog Nede Munjarovog i da, sa njegovom ćerkom Maricom, budem u prilici
da i sa unukom Mićom, da budem u prilici nekoliko dana da budem tamo i da, na neki način,
osetim i da doživim svu tu snagu, iskonski zov prirode i lepotu koja se nudila meni i mojim
radoznalim pogledima. Tako da kažem... Detinjim radoznalim pogledima.
Salaši su inače u ataru Novog Miloševa, znači na potezu i Dragutinova i Beodre najviše nastajali
u periodu, negde s kraja 19. i početkom 20. veka, a intenzivno su se gradili negde za vreme
Kraljevine Jugoslavije, jer su ljudi se onda koncentrisali oko zemljišta, iz zemlje su koje su bile
udaljenije od sela, obično su imali kuću u selu, imali su salaše na kojima se živelo, na kojima se
radilo, da bi skratili to putovanje od kuće do zemlje, onda su gradili salaše i na tim salašima je
bujao život.
Naravno... U nekom docnijem mom životnom periodu sam i sam bio živeo u prirodi, na jednoj
eto tako... Nije salaš, ali je to bila jedna, u blizini manastira Krušedol, i tamo sam tri godine
proveo kao čobanin, kao sluga i napoličar manastira Krušedola gde sam, kroz priziv Majke
Angeline i kroz priziv te neke prirode koja mi se nudila i želje da svoju pobunu realizujem kao
pisac mladi, realizujem na drugačiji način, proveo tri godine baveći se literaturom, čuvajući ovce
i sa željom da se prehranim u tom selu, to jest, na rubu tog sela koje se zvalo još Krušedol selo.
Da li se Vi sećate kada ste bili još dečak tih nekih, eto, teško je reći bogatihij porodica...
To je bilo vreme socijalizma, za seljake s obzirom da su prošli sve ono što su prošli, o čemu
i Vi pišete u Vašim delima, ali da li se sećate tih nekih dobrostojećih gazda, recimo, koje su
se tad, mogu reći, izdvajali?
- Mi nismo imali preterano bogate salašare. U tom smislu zato što je kod nas prinudni otkup i
ova, tako da kažem, jedan od najbogatijih je bio Mida Veskov, to je tu na kraju sela i njega... On
je konfiskovan, tako da nisam imao priliku da ga vidim, a ovi ljudi su bili onako srednje imućni
sa desetak hektara zemlje, dva konja, eventualno dva ždrebeta, krava, malo ovaca, malo svinje,
živine i tako... Tako da... Malo voćnjaka, bašte i tako... Dakle, to je jedno, može se reći, održivo
ekonomsko domaćinstvo, inače ono što je posebno interesantno kod ljudi koji su živeli po
salašima je to da je svako od salašara domaćina i muškarci i žene su znali po više zanata.
Šta to znači? To znači da je jedan salašar morao da zna i da ore i da seje, morao je da zna oko
baštovanluka, morao je da zna oko voća, oko prerade voća, morao je da zna isto tako druge
zanate... Recimo, kovački, potkivački, onda isto tako znali su, pošto su imali i vinograde, znali su
pinterske zanate i raznorazne druge... Klonferske... Sve što je bilo važno za neku salašarsku
ekonomiju i što su, na neki način, učili... Stariji su učili mlađe... Dakle... Metle su se pravile,
svaka porodica je imala svoje metle. Sve ono što je moglo da se ne kupi, nije se kupovalo. S tim
što su žene tkale, isto tako su znale oko tehnoloije, oko prerade, kako mleka, tako mesa zajedno
sa domaćice i domaćini i znale su isto tako da vezu, da šiju, da... Čak su ručno šile... Sa onim
sitnim bodom, sa iglom koja se u narodu zove šivećka i tako...
Tako da su bili jedan mnogostrano – kreativan svet. Naravno, biti na salašu i biti van sela duže
vremena značilo je isto tako imati taj neki osećaj samodovoljnosti i spremnosti da se... Jako je
bilo važno da se međusobni članovi domaćinstva, da se međusobno stvori određena hijerarhija i
da u toj hijerarhiji se poštuju pravila koja su bila stroža nego u nekim sadašnjim vremenima.
Da li danas ima aktivnih salaša u Novom Miloševu?
- Pa ima nekoliko, ali ne nešto preterano, jer, šta se u stvari desilo? Desilo se da je sa pojavom
televizije, sa pojavom agrotehnike, sa pojavom zadruga i sa pojavom novih oblika proizvodnje u
socijalizmu, jednostavno salaši su postajali nerentabilni i niko nije želeo da ostane da živi na
salašu. Znači, porodice su kupovale kuće ili koje su već imale kuće dolazile su u selo tako da ih
sada ima u tom pravom smislu te reči vrlo malo i tamo uglavnom ljudi ne žive, već drže tamo
stoku i tamo žive njihovi zaposleni. Ima nekoliko ovamo u beodranskom ataru, ima nekoliko
ovamo u Ritu, Selištu, nekoliko u Tomašvolu i to je sve.
Mi smo ljudi skloni pomodarstvu. Pogotovo naš narod je sklon pomodarstvu i onda su u
Vojvodini ti salaši počeli da se doživljavaju kroz turističku priču i kroz pesme Zvonka Bogdana
u jednom delu, a u drugom delu su se Banaćani doživljavali kroz pesme Đorđa Balaševića i
Vojvođani i kroz jednu, tako da kažem, negativnu priču, da smo mi jednostavno mali, debeli,
proždrljivi, da nismo okrenuti nekim vrednijim, uzvišenijim istorijskim stvarima i onda, pobunio
sam se i kada sam video da su počeli neki ljudi iz kruga dvojke koji su bili bliži državnoj kasi, da
snimaju filmove i da prave priče o mom zavičaju. Ja sam video da to nema veze sa mojim
zavičajem. Video sam da je to jedna laž. Da je loša slika. Da je to slika koja je populistička, da je
to slika jedna koja je ideologizirana i naravno počev od te priče o Salašu u malom Ritu koja je
bila vrlo popularna priča, međutim, pitanje je da li je i koliko je ta priča interesantna i koliko ima
veze sa konkretno mojim zavičajem. Našim zavičajem ovde. I onda sam, naravno, se odlučio da
ispričam priču o salašu koji nije turistička ponuda, već o salašu kako se stvarno živelo. Da
pokažem tog čoveka koji živi sa svojom porodicom, u pitanju je Bapa koji je junak i koji je, kroz
moju knjigu, postao ikona banatskog čoveka i koji stoji u suprotnosti zajedno sa jezikom, sa
svojom porodicom, sa moralom i svim ostalim što on sa sobom nosi u suprotnosti sa književnim
junacima koji nam se plasiraju i koji su nam se nametnuli. Pogotovo posle Drugog svetskog rata
to su književni junaci koji su sa jedne strane dolazili iz Krajine, preko Kočića, preko Ćopića, koji
su dolazili isto tako iz dole Južne Srbije, iz Vranja, koji su dolazili iz svih drugih krajeva i koji su
nam se nametali kao štivo, a književno – životno koji su ulazili u našu svest i stvarali sliku gde
smo mi brisali fajlove sa pamćenjem onim i sa onim što smo bili u prilici da čujemo od naših
deda i baba. Ja sam imao tu sreću da je moj deda bio vrstan pripovedač, deda po ocu, čije ja ime
nosim. Da je bio vrstan pripovedač narodni u tom smislu da je mnogo znao i vrlo široko je stvari
gledao i on mi je puno toga pričao. I jednostavno ta neka priča o životu, kod nas je meni postala
sastavni deo mog duhovnog bića, jer s jedne strane kad si mlad i kad se baviš književnošću kroz
fakultet i kroz literaturu, u prilici si da se okrećeš i da izučavaš druge tradicije, druge priče, a
onda sam shvatio i video da je moja tradicija ostala neopričana i onda sam se angažovao da tu
moju tradiciju i život taj ispričam i kroz Banatsku epopeju ja pričam priču dvadesetog veka
našeg čoveka ovde, u Banatu.
Dakle, Bapa je junak koji je Banaćanin, koji je Srbin, koji je tradicionalan, ali nije ostrašćeni
Srbin. Bapa je Srbin koji je svestan svoje religije, svestan svog naciona, svestan je svega, ali nije
okrenut da se revanšistički prema drugim narodima, jer Bapa je junak koji je navikao da živi
ovde, u Banatu, koji je multikulturalan, koji je multinacionalan Banat koji je posle Prvog
svetskog rata se prostirao, a i dan – danas u tri države, dakle Bapa je neko ko ima filozofiju da
rađa decu, da plodi i da množi stoku i da kupuje zemlju. Dakle, on je junak koji gleda svoja posla
za razliku od drugih, on se ne bavi politikom, on se ne bavi ideologijama, on gleda svoja posla
on spava sa svojom ženom, on ide u svoju crkvu, on plaća članarinu u toj crkvi, inače samo jedan
podatak Hram Svetog Arhangela Gavrila u Dragutinovu je jedan od najvećih u Banatu. Građen je
tako što je Teodor Pavlović obezbedio kredit crkvenoj opštini, kada je bilo Karlovo, kredit na sto
godina i Bapa je bio jedan od onih, to je crkva je završena 1842. do 1942. su je crkvena opština
Dragutinovo plaćala taj kredit za razliku od, recimo, hramova dole u drugim krajevima koje su
gradile velmože i koje su gradili, tako da kažemo, spahije i knezovi i tako dalje... Ovde je hram
gradio narod. Dakle, toliko je ta neka vera bila snažna, velika i jaka i otuda tako visok toranj da
se izdaleka vidi i da se zna koliko je nama i kako je nama, banatskim Srbima, važno sve to.
Dakle, Bapa je književni lik koji sa sobom nosi sve one elemente pravog junaka. U Bapu su svi
zaljubljeni. Knjiga kad se pojavila, prvo ovde, u selu, pa onda šire je išla iz ruke u ruku.
Jednostavno, čak i oni koji nisu čitali su uzeli da čitaju. Zašto? Zato što su se prepoznavali u
toponimima, prepoznavali su se u lokacijama i u mojim romanima se ljudi prepoznaju po tome
što poznaju ulice, poznaju sokake, poznaju mesta i to je, u stvari, to što je na neki način mali
prostor koji se uzdiže i koji na nivo, tako da kažem, univerzalnog i postaje interesantan.
