ПОЕЗИЈА ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ
(Читалачки запис уз песничку књигу „Пролазна соба“ Радована Влаховића)
Понекад ствари у себи и около себе разоткривамо затворених очију .То је свакако моћ да видимо
невидљиво и проникнемо у вишезначну исказивост , надасве свежином исказа из неисцрпљивог
језичког плодишта . Утолико поезија постаје , не само наш хлеб насушни већ и чежња за сродним
саговорником , који антиципира казано у неказаном – стварно у нестварном , пре него кренемо
незадрживо уз асоцијативне успоне ка другости без обзира на освојену поетику . Када ово макар
фрагментарно устврђујемо , у односу на савремена стихотворенија , имамо у виду књигу песама
„Пролазна соба“, Радована Влаховића књижевног подухватника из Новог Милошева ,познатог по
неколико прозних остварења...У сваком случају,овог пута нам доноси несвакидашње дарове свог
песничког језика , преслишавајући се над временом , коме неоспорно дугује своје интелектуално
разрастање , превасходно у простору егзистенцијалном , са свеколиким значењима културе , која
не пристаје на сувише потрошене вредности . Отуд , неколико уводних песама представљају неку
врсту аутопотичког става и настојања да васпостави критички однос између песничког субјекта и
спољшњег света. Поменућемо : „Ја нисам пајац из кутије“, „Сваком писцу награда“, „ЗЛОупотреба
цитата“, „Не , не умем да будем папагај“...Потом питање: „Ко су новозенитисти“ и одговор сведен
на један од могућих : „ Новозенитисти су уметничка група коју сам откривајући своје унутрашње
ликове за потребе литературе измислио .“На известан начин ,парадоксизам задобија несмирајно
погонско гориво на плану изражајности блиске авангардним праксама у годинама , које се памте
у поетичким превратима и разарању експресионистичке школе чије остатке језик захвално узима
за самосвојну градњу . Уосталом, на то нас упућују текстови објављивани на страницама часописа
„Зенит“, без којих преврат , не би остао видљив у надметању , са стандардизованим уметничким
опредељењима , међу којима су запажена имена , пре свих других : Љубомира Мицића , Бранка
Пољанског, Бошка Токина , Драгана Алексића... И ето , после минулог века чујемо изнова призив
тога непресахлог , авангардног именика у мисао , са својствима усмереним на преображај унутар
искушаног лирског текста . Несумњиво , Радован Влаховић именује неизбежне појаве и ствари ,
с којима се суочава свакодневно на хоризонту изневерених очекивања . У контексту различитих
именовања , можемо рећи да пеукротив језик , уз налете стварности и контроверзних изнудица ,
постаје аутентични родитељ и сувласник живота , који стиче више права на постојање другачијег
опредмећеног света. То остварује компјутеризованом тастуром , новом и непорециво изазовном
по мерама времена , које омогућује обуздавање херметичке насртљивости ка средишту
неозенитизма и свих оних необјашњивих измишљотина : „ Увек кад деси се / нова / као
девојка / на моме столу / тастура / Проблем је мало / као и све пре ње / Тек да је осетим /
под прстима / и да она упозна / мене / Да се сродимо / и заволимо / пре него кренемо /
да заједнички / јуришамо на небо“. Посебно , када из те неспутане омаме заискри нешто
саобразно аутоиронији и хуморном сенчењу света условљеног суновратним искакањем
ван устаљених традиционалних образаца у помодну произвољност . У том дискурзивном
наративу хвата погледом искоса повод смехопојности у запису„Вишња шета академмика“.
Ту је луцидност поетског узмицања даље од конввенционалног уопштавања: „Синоћ код
Кокре/ у Новом Саду /сретнем /будућег академика/у касним вечерњим сатима/у кратким
панталонама/патикама и белим зокницама/са ранцем на леђима/како шета жутог веселог/
пса расе теријер/ љубазно се јавимо један / другом / А на мој зачуђен поглед / он ( будући
академик ) / правдајући се просто / као затечен у недоличној радњи /Ево,Радоване, Вишња
ме/извела у шетњу /Ја сам се љубазно осмехнуо/и помислио како сваки пас /на свога газду
личи/А ето, какво је дошло време/да кућни љубимци /шетају узаврелим градом /у ноћним
сатима / наше часнике и будуће бесмртнике “.
Такође, налазимо још померања преко жанровских ограничења, када се одшкрину изнутра
врата „Пролазне собе“ или неке друге просторије , препуштене полисемичности проговора
ослобођеног трошних метафора и расплинутих опсервација .Отуд ,повремено речи подлежу
директном исказу , реафирмишући несуздржано исијавање критичке свести , без накнадних
интервенција шта све јесте и шта није утицало на духовно стање времена .Тако песничка реч
проналази зачудно исходишта , упркос конкретне драматургије на местима егзистенцијалне
празнине колико и посвећењу испошћеним цитатима и непрестаној рециклажи литературе.
Примерено овом опредељењу читамо „Приповедање“, неку врсту поетичког програма , који
захтева од тематске разноврсности , да се усредсреди на изражајност у складу са суштаством
језика као нзаменљивог поседника имагинативне сфере:„Приповедање је/кованица коју сам
морао / да измислим како бих / у једној речи објаснио / моје приповедне песме / У жељи да
искажем / језик, слике /мисли и ритам / који носим у себи / који ми се увек намеће / баш тако ,
као приповедање /много је људи / пријатеља /блиских / по перу и навикама/писања и читања/
који ме не разумеју / а све је веома једноставно/ Живот је сурова проза/ коју кроз стихове /као
кроз призму ломим/поетизујем/чиним га ритмичним /динамичним/збијеним у зрно мудрости/
смисла и лепоте/које дарујем људима“. Шта је припало више питањима без икаквог одговора,
а шта се мења трагом самосвојне гротеске у односу на очекивано разумевање казаног или оног
неоправдано прећуткиваног , када повећано присуство стварности умањи хуморну компоненту
унутар импулсивне измишљотине није одгонетљиво првим читањем , нити пристаје на трагање
унедоглед за сенком постмодерног духа . На известан начин , Радован Влаховић нам омогућава
приступ поетској одредници обновљеног зенитизма , несвакидашњим изумевањем и кретањем
ка „ја форми“ , задржавајужи се за трен уз иронизирајућу самоопомену : „Како време пролази /
схватио сам /морам да успоравам /своје спољашње/културолошке активности/Нема се још пуно
времена / видим /Моји јунаци / из банатске епопеје /зову ме и траже / да им се посветим / да их
испишем/искажем /Схватам њихов /осећај одговорности /и немир“...Лирски субјект је забринут ,
али не уноси патетику у исказе , који надолазе после свега доживљеног , да ће једном „лукаво
искочити из / контекста свеопштог расула“. Таквих и свакако многих самоироничних запажања
можемо пронаћи у исповедионици песмотвора, који успева маестрално да успостави равнотежу
између животодајних фрагмената и снохватних надграђивања у књизи „Пролазна соба“. Истина,
све то подсећа на један слојевит дневник и лов расутих тренутака , налик годинама минулим низ
путање колико вијугаве толико и захвалне за идентификацију поезије са сликама незаборавним.
У прилог овог читалачког устврђивања,намећу се одблесци интелектуалног искуства и огледања
наспрам самооткривалачког поетичког дискурса , посебно у стиховима подређеним укрштању
есејистичке потке и ненадног обрта , када рефлексивно језгро ,затечено без вишезначног штита ,
устукне пред таласима подругљивог коментара.Отуд , истичемо песме у којима је доминарајућа
спрега јетке приче и аутоирончног преслишавања : „Радован на коњу“, “Олтовање“, “Фотограф“,
„Сапиште од кисељака“,“Жаба“, „Хлеб наш насушни“,“Штуцање бркова“, „Игранка реторичка“,
„Креативни хаос“ , „Шта фали ,нека деца све науче“и надасве :“Ноћ је“- једна снохватна визија,
лелујна и кулминативна у фантазмагоричној непојамности...Ова песма омогућава надилажење
освојеног поетичког дискурса Радована Влаховића ,који по свему до сад оствареном , заслужује
видније и уваженије место у српској савременој књижевности.
У Београду,15. јула 2025. године Радомир АНДРИЋ
