Kad se rodio na salašu, u ritu, i kad mu je gluva Mađarica, koja je porađala salašarke u ono vreme, vezala pupak, i kad je istinski zakmečao, kako to već priliči maloj deci, deda mu Duša je čapovo, otvorio bure sas rakijom i pozvao sve salašare na alvaluk jer imu prinovu u kuću, rodilo se ime dedino i kućno sleme familije. Bila je još zima, tek su prošla tri jararha, i sunce se zubato, tamo negdi od Tise sa bačke strane, smeškalo sramežljivo. Sneg je bio na zemlji i smrznuto je bilo, a sunčano. Dušin salaš je bio jedan od nauglednijih u ritu. Radilo se mlogo, a i vodilo se računa. Nije se davalo na makar šta i svake godine se išlo napred i po nešto se kupovalo. Duša, krupan, naočit čovek bio je pripoznat kao dobar domaćin i s naše banatske i sas bačke strane. Imo je uvek dobre konje, jaku marvu i naparene ovce. Zemlja mu je na vreme rađena i po redu. Za razliku od drugi kuća, njegova oca i dede je uvek držala marvu i stoku. I kad je ono na berzi, ćesarija pre prvog rata izgubila primat u proizvodnji žita, i kad su mlogo njih popropadali jer su se bavili samo ratarstvom, njegov deda je imo i marvu i ovce i on je uspeo da se izvuče, čak je i profitiro i zemlju je kupovo sve do pod čot. Bilo je to vreme kad se dobro gazdilo, ko je imo marvu. Jer žito je bilo zabadava i nikom nije trebalo, a marva se tražila i bila je skupa. Dakle, kuća je njina zdravo napredovala i rastila od pada ćesarije, pa dok nisu posle rata počeli da konfiskuju. A i onda su odneli šta je bilo za nošenje i što su teli, al je dosta i ostalo i kuća je imala sigurnost i stabilnost, a konfiskanti i nisu mlogo mogli da popišedu jer se po salaševima i nisu najbolje snalazili. Tog jutra kad mu se rodio unuk i kad je čapovo bure sas rakijom koja je za tu priliku čuvana u trap zakopana još kad mu je sin svetozar bio dete, a još kralj Leksandor bio živ, i koju konfiskanti nisu mogli da nađu jer je trap bio dobro zakamufliran i nalazio se pod plevarom, Duša je osetio da je pravi trenutak da se proveseli onako kako to dolikuje i poručio je da dođe iz selišta gajdaš Grča. Iskupili se salašari, a i salašarke, i poskidale su se suve kobasice i šunke iz badžure iza odžaka, zamešena je friška lepinja od lebnog brašna, otvorena je kačica sas sirom, napunjeni su tanjiri sas kiselim kupusom i veselje je krenulo. Stražnja soba je bila puna salašara, a u prednju je bila porodilja sas detetom. Gluva mađarica je kao babica od Duše dobila jagnje blizanče, i svilenu maramu. A Grči gajdašu, koji je za tu priliku dojašio na konju iz selišta, dao je ovna dvizca da kad ga zakolje ima dobru kožu za meh, jer mu ovaj malo već odiše i prdaljkka na gajdama mu čudno zavija. Bilo je to veselje kakvo se dugo nije desiulo u ritu i koje se godinama pamtilo i opričavalo, a pogotovu posle kad je unuk Dušin narastio i kad je počo da pravi svoje bezakonje. I mlogi su, koji su poznavali tu kuću, govorili: Znali smo mi, još kad se rodio, da nešto neće izići na dobro, al ko je to smeo da kaže kad je Duša bio zdravo prek, a i silan.
