Obično je izlazio u duge šetnje Dunavskim kejom vodeći pri tome na uzici kuju koja se zvala Lola. Nije voleo da se šeta danju kad ima ljudi, a i Lola živeći dugo sa njim poprimila je nešto od njegove mrzovolje i prezira koji je gajio prema ljudima. Te večeri je sve bilo kao i obično. Dunav je smrdeo, sijalice su žmirkale, po neka nije radila, vetrić pirkao sa sremske, Kameničke strane. Hodao je kao i obično, dugim i odmerenim koracima, baš kakav mu je bio i karakter. Šetnju je smatrao zdravom i korisnom za njegovu obolelu kičmu. Zvao se Pavle i od pasa je voleo isključivo Dobermane. Lola je bila od te rase, bila je lepo vaspitana kuja, ili se bar spolja tako pokazivala, a negde u dubini karaktera skrivala je krvoločnost svoje rase. Pavle je godinama bio samac. Njegov posao profesora na fakultetu i njegova vezanost za nauku i nisu su davali prostara u životu da se, osim nauci, posveti još nečem. Tek pod starost je počeo da u svome stanu drži psa. Lola mu je treći kućni ljubimac od iste rase u zadnjih nekoliko godina. Predavao je nešto na Mašinskom fakultetu kad sam ga upoznao, a stanovao je na Limanu. Imao je odmereno držanje u odnosu na ljude, mene je upoznao na preporuku i to zamislite: kao prodavca sira. Tegljenim lisnatim sirom je hranio Lolu. Kupovao je po dva kilograma nedeljno. Kaže da joj se dlaka posebno sjaji kad jede lisnati tegljeni kravlji sir koji se proizvodi po tehnici kačkavalja. I još je tražio da sir bude punomastan. Ja sam mu pred ponoć nosio sir na Dunavski kej. Bio je dobra mušterija i plaćao je punu cenu bez cenjakanja. Sastajali smo se kod spomenika žrtvama novosadske racije. Uvek pred ponoć.
