"Истински читалац Достојевског не може бити ни досадом обузети буржуј, коме сабласни свет „Злочина и казне“ пријатно голица живце, а поготово не неки учени паметњаковић, који се диви психологији његових романа и пише занимљиве брошурице о његовом погледу на свет.
Достојевског треба читати када нас снађе несрећа, када смо већ много пропатили, стигли до крајње границе и чини нам се да више не можемо да патимо; када нам цео живот постане дубока, пекућа, пламтећа рана, када нам очај стеже грло и када смо већ мртви, јер смо изгубили последње наде.
Када смо, усамљени и немоћни у својој патњи, као да са стране посматрамо живот, када више не схватамо његову неукротиву, дивну суровост и више ништа од њега не очекујемо — тек тада смо способни да ослушкујемо музику овог страшног и величанственог писца.
Тада више нисмо гледаоци, не уживамо и не судимо — ми смо сирота браћа свих оних понижених и увређених које је он створио; заједно с њима патимо и заједно с њима, укочени, задржавајући дах, не можемо да одвојимо поглед од вртлога живота и незаустављивих жрвања смрти.
И тада чујемо Достојевског — музику, речи утехе и љубави — и тек тада схватамо чудесни смисао страшног света који је створио, света који се тако често не може разликовати од пакла.“
