Pred tobom je, poštovani čitaoče, prvi roman Danice Perović, autorke raskošnog talenta, koja nudi savremenu priču iz vizure univerzalnog pripovedača, otkrivajući nam nas same u svetlu onoga što su bile naše želje i načina na koji se surova stvarnost poigrala sa jednom generacijom koja je preludirala na klasične, građanske i urbane sudbine, ali je usud poslednjih ratova učinio da ti snovi prsnu i nestanu kao mehuri od sapunice.
Već od prvih stranica romana vidimo da nam autorka ne priča samo priču, već nam daje i jednu široku sliku društva i države pod sankcijama u kojoj jasno možemo da sagledamo svu bedu u koju su upali njeni junaci i čitavo društvo, a i istoriski trenutak naših zabluda i podeljenosti koje su bile i generacijske, i ideološke, i polne, i intelektualne, u kojima se oslikava mentalna raskoš njenih junaka, ali i jaz koji se dešava na relaciji metropola‒palanka. Sa svakom novom rečenicom i slikom, Danica nam otvara segmet po segment Ljiljanine priče, koja se nakon mnogo godina provedenih u metropoli, vraća u zavičaj na susret generacije, gde je čekaju poznati prizori dekora i scenografije zavičaja i ljudi koje je poznavala u jednom vremenu, pa se onda ponovo srela sa njima, kao sa samom sobom i svojim željama i snovima koji su i dalje bili gimnazijski iskreni i čisti.
Slikajući jednu generaciju gimnazijalaca, njihove ambicije i snove na prelasku iz bezbrižnog vremena osamdesetih u Srbiji u vreme ratova, sankcija i hiperinflacije devedesetih, autorka šarmantnim i zavodljivim opisivanjem, sa mnoštvom detalja, otkriva svet jedne generacije, ali i čitavog društva, koje potpuno nespremno, živeći godinama u uverenju da je država u kojoj živi jedna od najboljih u svetu, najednom shvata u kakvom i sa koliko protivurečnosti haosu i beznađu živi, te jedan deo društva ima želju da tu državu što pre napusti. Ali postoje i oni koji su postojano ostajali, snalazeći se i opstajući uprkos teškoćama i mukama koje su im se nametale za puko preživljavanje.
Kroz vizuru Ljiljane koja je intelektualac, lekar, Danica Petrović nam otvara i pokazuje njen život i njenu sudbinu, od varoške gimnazijalke do velegradske lekarke, koja se vraća u svoj zavičaj na petnaestogodišnjicu mature i tamo se sreće sa svojom generacijom, što joj daje sjanu priliku za samoposmatranje i introspekciju sebe i društva u celini.
Svi veruju da zaslužuju lepšu i bolju sudbinu dok su mladi, a onda, kad vreme prođe, kad život istanji nade i kad razočarenja postanu svakodnevica, mišljenje se svakako menja. Ali naša autorka ne govori o tome direktno, već nam ona na primeru situacija koje su veoma životne i kroz samu radnju to pokazuje, kao na primer u Ljiljaninom slučaju sa Zoranom. Mladalački zaveti i te gimnazijske ljubavi su zavodljivi, lepršavi, puni strasti, a sa premalo pragmatičnosti; te ljubavi su pune estetskog, emotivnog verovanja koje život najčešće demantuje i čini od naizgled srećnih ljudi razočarane sredovečnike koji ne znaju da li da tvrdoglavo brane muku u kojoj su se našli ili da se javno kaju i kukumavče kako su skroz na skroz propali.
Roman Raspakovani snovi sav vrca od života koji je prosto kompresovan na svakoj stranici ovog teksta. Zanos sa kojim se opisuju detalji je hipnotički i čitaoca svakim redom vuče i goni njegovu radoznalost da ide dalje i dalje da vidi šta će se desiti. Mnoštvo udica i mamaca koje autorka namerno baca, već na samom početku romana, otvaraju čitalačku vizuru samog toka priče tako da čtalac prateći radnju leti da vidi šta će se desiti dalje.
Rasklapajući ličnosti i karaktere svojih junaka, autorka nam otkriva sav promiskuitet generacije koja je rasla i stasavala u socijalizmu, na jednom talasu hedonizma koji je zapljusnuo Jugoslaviju krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Vreme kad su lična zadovoljstva stavljana ispred morala i prijateljske odanosti, kad se granice dobrog ukusa nisu primećivale i kad se olako prelazilo preko svega u žurbi da se zadovolji strašna glad kojom je čitava generacija imala ispunjena duše. Slikajući paralelno Ljiljanu i Sanju, Danica Petrović nam otvara i pitanje večno suprotstavljenih egzistencijalnih principa koji se očituju u dva pogleda na svet, od kojih je jedan pragmatičan, radan i moralan kao Ljiljanin, a drugi egoističan, sklon ekscesima, promiskuitetu i hedonizmu. Ove dve suprotnosti se prelivaju, kao dva sveta, i na društvenom i socijalnom planu se pokazuju kroz čitav roman, otklapajući nam, kao u tegli, sadašnju sliku društva koje vri i ključa u tim suprotnostima.
Junaci ovog romana žive na više mesta: Mala Varoš u Srbiji, potom Beograd, Niš, Amerika, a česta putovanja, dijalozi i slike sa kojima se junaci sreću, kako na ulici, u prodavnicama ili na autobuskim i železničkim stanicama, slikaju Srbiju i srpski mentalitet na kraju dvadesetog veka, kad društvo i pojedinci pucaju po svim šavovima i kad svest o nekom narastajućem zlu gradira iz stranice u stranicu i nagoveštava rasplet do kog treba stići kako u životima junaka tako i u čitavom društvu, nad kojim se nadnela strašna najava budućeg bombardovanja.
Ljubavne priče u kojima se nalaze junaci Raspakovanih snova su na granici trivijalnosti i trača sa puno opštih i prepoznatljivih mesta, ali to je samo još jedan mamac i zamka u koju, svojom zavodljivišču pripovedanja, autorka uvlači čitaoca. On što sledi iza te kičaste i pink naracije je strašna senka ratova i bede kojom su oni okruženi, jedan svet koji živi svoje male i obične živote snalazeći se u letu kako ko ume i kako ko zna.
Ako bismo šematski poređali živote Ljiljane, Sanje, Lidije i Nele i njihove veze sa muškarcima, kao i njihova snalaženja i ostvarivanja u životu, videli bismo da je svaka do njih jedan od četiri tipološka karaktera, da svaka od njih nosi po jednu ideju profesije, braka, morala, ideologije, novca i posvećenosti životu.
Muški likovi su Zoran, Milan, Vojin, Miša i svaki od njih, takođe, podleže tom karakternom oslikavanju kroz odnos prema životu, braku, prijateljima i svaki od njih nosi po neku životnu tajnu i slabost karaktera koju uglavnom skrivaju, a koje se tokom razvijanja same fabule romana otkrivaju.
Sumorne devedesete, rat na Kosovu, sankcije, bombardovanje i svakodnevna egzistencijalna zebnja su svakako prisutne i u životima junaka Daničinog romana, ali ih ona ne stavlja u prvi plan, one su samo kulisa, jer centralni problemi njenih junaka su oni sami sebi, njihova želja da budu srećni i da ostvare zahteve svojih srca koji su veoma često plahoviti, egoistični i sebični. Razvijajući priču, naša autorka im daje šansu da se preumne, da prepoznaju sebe, da se spoznaju, i da uprkos mnoštvu propuštenih prilika dobiju šansu da još jednom i iznova počnu svoje živote.
Roman Raspakovani sniovi je prepun obrta i neočekivanih dramskih zapleta junaka u koje nekada upadaju svojevoljno, a ponekad i igrom slučaja, a uglavnom u naletima strasti, prepuštajući se emociji i zahtevima srca.
Mnoštvo detalja, sjajnih opisa iz običnog života, sa kakterističnim naglaskom na sitnicama koje život znače, u jednoj razvodnjenoj priči, su izgleda zahtev sveznajućeg pripovedača koji, ipak, konce pripovedanja drži u svojim rukama, da čitaoca veže i da mu pokaže da se u svakom detalju života krije njegov smisao i da se u tom smislu svaki junak ponaosob pronalazi.
U ratu sve postaje drugačije i sve se menja. Danica Petrović nam u romanu Raspakovani snovi u trenucima neposredne ratne opasnosti, kad se nevidljivi avioni sa tovarima bombi, kao zla pošast nadvijaju nad toponimima u kojima se dešava radnja njenog romana, otkriva slabosti, ali i prelepo i uzvišeno lice svojih junaka koji pokazuju spremnost na žrtvu za druge, empatiju koja je tako topla i ljudska, čime nam se otkriva snaga, karakter i postojanost srpskog čoveka i njegova spremnost da izdrži zlo koje ga je snašlo, a kome svojom voljom nije nimalo doprineo. Tako Vojin ostaje u Nišu na koji padaju bombe, dok ženu Ljiljanu sa detetom šalje u Švajcarsku, a Sanja juri autom da traži i spasava Milana koji je ranjen u borbama na Kosovu.
Roman Raspakovani snovi je epopeja o ljubavi, patnji i snovima generacije koja je na pragu zrelih godina ušla u turbulentne devedesete koje su bile prepune svakodnevne borbe za golo preživljavanje, godine koje su slamale ljude i činile da nestaju sa spiska normalnih osoba, ali i godine snage, ponosa i spremnosti da se i u najtežim situacijama pronađe izlaz i da se pokaže ono lepo ljudsko lice kakvo ga je oduvek imao naš narod.
Roman se čita u jednom dahu i ja ga preporučujem svima koji su spremni da zajedno sa Daničinim junacima krenu u raspakivanje snova svoje generacije, svojih života i života svojih prijatelja. Ovo je roman o samospoznaji jedne generacije koja je potrošila svoje najbolje godine u borbi da opstane i da održi golu egzistenciju, a da ne zanemri najveće dostignuće homo sapiensa, a to je da bude čovek među ljudima.