U današnjem Dnevniku kao predlog za čitanje moja knjiga angažovane poezije VODIČI ZLATNOG TELETA

›
 

Pre neki dan moja knjiga kratkih priča pod nazivom Paterica izašla je iz štampe u prevodu na Engleski ,a za potrebe mog brata pastora iz Finske Jussija Meriluota.

›
 

BAPA na Engleskom . Naslovni roman moje BANATSKE EPOPEJE do sada je izašao na Francuskom, Rumunskom,Mađarskom,Slovačkom Makedonskom, jezicima naroda mog Banata.

›

Uspešna si poslovna žena. Imaš muža inženjera, kao u pesmama poznatog kantautora sa početka osamdesitih. Imaš sina kog si, eto, zaposlila i kupila mu stan, a lep je i visok na tebe. Nije završio fakultet, ali zato lepo ume da svira na gitari. Muž ti je poslednjih godina postao dosadan kao i njegovi roditelji koji već trideset godina umiru, a leta provode na svojoj vikendici na Fruškoj Gori. Život ti i nije loš, osim što osećaš da si ga živela bez prave strasti. Godinama već ništa ne osećaš, samo dužnost prema poslu, državnom, gde si službernik višeg ranga, i prema mužu, koji je u stanju da satima bulji u televizor, jede grickalice i pije pivo. U poslednje vreme samo mu stomak raste. Primetila si da se već odavno ne obazire kad će da prdne, a od piva čini to često. On voli jaku i masnu hranu, a njegovi roditelji, u želji da vode računa o zdravlju, samo laku sa puno povrća. Oni piju vitamine tri puta na dan. A na preglede kod lekara odlaze jednom nedeljno, samo da se prekontrolišu. Sin ti je bio najveća nada i najveća briga. Verovala si da će sve dugačije biti kad on završi fakultet. Sve više si muža shvatala kao sredstvo koje si upotrebila za dobijanje deteta, a da ti sada samo smeta. Sin ti je promenio tri fakulteta i ni jedan nije bio u stanju da završi. Kod prvog mu je smetalo što mora puno da se čita, kod drugog što je mislio da nikad ne može naći posao sa tom strukom, a na treći se samo upisao. A sve si učinila kako treba. Kao što si čitavog života od mladosti to činila. Ali negde je zapelo. Negde se zalutalo i nikako nisi mogla da se vratiš na pravi put. I sama da si, možda bi i uspela, ali sa mužem i njegovim roditeljima to nikako ne ide. Penzioneri su već trideset godina. Od udaje ih trpiš. Od udaje ste u istom stanu. Samo kad si sinu kupila garsonjeru i odvojila ga da se i on ne gužva u tom stanu gde se sve dešao kao u službenom automobilu, sve po redu. A onda ti je u rodnom selu, nakon roteljske smrti, ostala kuća u koju si sve češće počela vikendom da dolaziš. Kad si odlazila iz sela, verovala si da se nikad nećeš vraćati u ovaj brlog iz kog si, završavajući fakultet, jedva čekala da pobegneš. I tvoja udaja je bila jedan beg, samo da se ne vratiš nazad. A sad ti dolazak u roditeljsku kuću predstavlja melem. Stižeš petkom popodne i odmah otvaraš prozore de sve izvetriš. Da se kuća napuni svežim vazduhom. Uvek se trudiš da dođeš sama. Uvek izmišljaš neki novi povod. Muž ti je predlagao da prodaš kuću, ali ti si stalno nalazila razlog: te da kuće po selima nemaju cenu, te da ne možeš tako jeftino da daš jedino mesto na svetu gde su uskladištene tvoje uspomene na roditelje... Zamisli da u bescenje prodaš svu muku koju su roditelji godinama sticali i gradili. Opravdanja je bilo mnogo i sva su bila racionalna, a poslednje je bilo da će sinu trebati. I odlazila je u selo svakog vikenda, uvek nalazeći razloga, te da kosiš travu u dvorištu, te da krećiš kuću spolja, te da popravljaš česme. I sve si to i radila, ali to nikako nije bio razlog dolaska. Ali mužu, koji je ostajao u gradu, u stanu sa svojim roditeljima, jednako uz TV i pivo, revnosno si pričala šta si sve morala da uradiš i govorila šta te sve čeka iduće nedelje. Sa svakim povratkom su grad si spremala priču za novi odlazak u selo. I kao u snu si obavljala sve šture birokratske poslove od ponedeljka do petka. A petkom popodne si odlazila u selo i tamo si se osećala ponovo sama i slobodna u svome dvorištu u svojoj kući sa svojim ponovo probuđenim devojačkim snovima o kojima više ni sa kim nisi mogla da pričaš. Tu ti je život bio podnošljiv i smislen. Tu si se iznova osećala mladom, vedrom i čilom. Tu u kući uspomena, kako si je nazivala, noću te je oblivala svetlost bela i mlečna. Ponovo si osećala vrelinu svog tela dok se nago uvijalo po belim plahtama koje su mirisale na jorgovan, a misli su ti iza zatvorenih kapaka vrludale prizivajući slike sa kojima si se sladila u mladosti i koje si svih ovih mučnih godina braka skrivala u nekoj tajnoj pregradi svoje čarobne škrinje u kojoj se čuvaju mladalačke uspomene. A vreme je nastavilo da teče, život se produžavao u jednoličnom i monotonom ritmu bez nade da se išta, osim u snovima, može istinski izmeniti.

›
 

Kaže mi danas Ivica Trajlov penzionisani agronom pred poštom dok smo čekali u redu, aludirajući na naš nacionalni duh poslovnog udruživanja; ZAJEDNIČKA KOBILA U BLATO LEŽI. I još mi je dodao, eto tako je to kod nas.Verujem Ivice, odgovorim mu ja i krenem kući da čistim ribu za ručak.

›

Radovane jer još ima tih staraca iz kraja sa kojim uveče sediš na ulici pita me priijatelj. Nema ih pomrli su a sada smo mi ti starci koji treba da sede na ulici.Pogledao me je začuđeno zaboravivši da je i sam ušao u sedamdeset petu godinu života.

›

Na fejsu i u životu svi bi da govore a malo ko je spreman da sluša.

›

Naš sirotinjski mentalitet se najbolje vidi po učestalim fotkama sa hranom.

›

Novi dan. Svaki novi dan je kao rebus. Otvara se pred nama kao put sa mnoštvom prepreka za koje često ne znamo da li da ih preskačemo ili otklanjamo. Uvek ista dilema i svakonevno traganje za unutrašnjom dozom optimizma i vere kojom se racionalno krepimo i podižemo sve jednako misleći koliko smo se od dna odmakli. Upornost i tvrdoglavost kojom to činimo samo su odlaganje pomisli na žučnu i zlehudu neminovnost sveopšteg posrnuća i našeg konačnog pada kom se toliko opiremo.

›

Za mene ne mogu raditi ni vreme, ni ljudi. Oni su promenljiva kategorija – govorio mi je pisac, moj unutrašnji glas, dok sam ulazio u kamenu pećinu u kojoj se podvizavao Sveti Sava. Gospod me je, od večnosti, po svome liku stvorio da pišući slavim ime njegovo i da, pregarajući u tome, radostim ljude.

›

I nema se šta reći. Osim da tu smo. Da tražimo način da isčinimo tu strašnu glad za ljubavlju koja nas je opsela. Koja je zaposela naša bića. Ona je gospodar i nemilosrdan i nepravedan. Boljar što kamdžija naša prenapregnuta čula da se još više otvaraju, da još više žude. A nije nam dato sve, pogotovu kad smo pred ambisom. A ona hoće i preko nemogućeg i preko nedostižnog i kroz dubine i kroz visine, kroz lagodnost umiranja. Kad tela upokojena u belo obučena počinju svetleti istom željom u mraku. O ovom treba govoriti, ali samo to i ništa drugo. Treba se zaustaviti, uzvisiti delanjem potisnuti i osloboditi konačno. O ovom što na strast liči ne treba sa poštovanjem kao pred luksuznu vazu prilaziti jer i najmanjom nepažnjom neke sobarice može krhotina da bude.

›

O čitanju I kad mi se uzrujana svakodnevica uvuče pod kožu sa svojim sitnežom, prlježom i koještarijama, kad me naizgled obične životne obaveze odvuku u svoje površne i milozvučne lavirinte iz kojih se je teško iskobeljati i kad se na trenutak zaustavim i shvatim da milione sekundi proživljavam i da oni odlaze bestražno i da ni po čem nisu memorisani, da nisu zabeleženi, da nisu pročitani. I tada me uhvati panika. Strah od kog mi se umire u snu. Moja urođena sklonost ka samoobmanama prekost svoje naravi ispoljava tako što mi uskraćuje čitanje, koje za mene znači razmišljanje, koje je isto što i pisanje, a koje je tiho i hotimično življenje.

›

Svakodnevno pojačavam molitvu a sve u nadi da Gospod će preumniti moje neprijatelje i podučiti ih da je mržnja uvek odloženo samoranjavanje

›

Jel'ti rekao neko da si GENIJE??? -pita me prijateljica Ružica Drulović

›

O zavičaju U njemu je teško, a bez njega izgleda još teže. Neki kažu da on živi u čoveku, i mislim da su pomalo i u pravu. Zavičaj je mesto kome se stalno vraćamo. Zvičaj je uvek asocijacija na detinjstvo i na onu nedozrelu radost i ushićenje kojim smo počeli da doživljavamo svet odrastajući u ljude. I nigde nema toliko emocija u našem srcu kao u zavičaju. Ljudi kojima smo okruženi u zavičaju nam se čine, i kad su samo poznanici, kao rod. Svi smo na neki način vezani za zavičaj. I nije važno na kom delu planete se nalazi to mesto i koji se odnos prema tom mestu u svetu dešava. Zavičaj je uvek presudan kako za lepo tako i za ružno što nam se dešavalo u životu.

›

"Kada ne mogu promijeniti svoju sudbinu, promijeniti ću stav prema njoj." Viktor Frankl

›

Kad se u ogledalo pogledam jutrom, vidim nisam više isti onaj koji sam bio juče. Menjam se, a menjaju se i ljudi oko mene. Odlaze i dolaze u moj život. Ja, takođe, često odem iz mog života. Naselim se u neki drugi u tuđi život, a da to i ne primetim. Svi izgleda živimo živote jedni drugima. Nije nam to potrebno, mislimo se, a kad se već desilo, ne treba se kajati. Ponekad se zaboravimo i vekujemo u tuđim životima, slučaj nas seli iz jednog u drugi i mi dobijamo privid da se nešto dešava, da se krećemo. Tek kad počnemo da se, onako od stajanja u jednom mestu, osećamo, kad počnemo da smrdimo, vidimo da nešto nije u redu. Onda se brže bolje vraćamo u naše živote. Nekima je nos začepljen i oni se nikada ne vrate u svoj život. Umiru u tuđini u tuđem životu, jedino na kraju sahrana bude stvarna i njihova dok traje. A onda se i to zaboravi.

›

Lekovi

›
 

Upravo izašla iz štampe moja nova knjiga pesama.

›
 

Milana Poučki Čija je danas uloga barbarogenija?

›
 Naslov prvog poglavlja Zaratustrinog plesa nad Jugoslavijom Radovana Vlahovića – Kontrarevolucija ukazuje na autorovu potrebu da ukaže na s...