O čitanju I kad mi se uzrujana svakodnevica uvuče pod kožu sa svojim sitnežom, prlježom i koještarijama, kad me naizgled obične životne obaveze odvuku u svoje površne i milozvučne lavirinte iz kojih se je teško iskobeljati i kad se na trenutak zaustavim i shvatim da milione sekundi proživljavam i da oni odlaze bestražno i da ni po čem nisu memorisani, da nisu zabeleženi, da nisu pročitani. I tada me uhvati panika. Strah od kog mi se umire u snu. Moja urođena sklonost ka samoobmanama prekost svoje naravi ispoljava tako što mi uskraćuje čitanje, koje za mene znači razmišljanje, koje je isto što i pisanje, a koje je tiho i hotimično življenje.
O zavičaju U njemu je teško, a bez njega izgleda još teže. Neki kažu da on živi u čoveku, i mislim da su pomalo i u pravu. Zavičaj je mesto kome se stalno vraćamo. Zvičaj je uvek asocijacija na detinjstvo i na onu nedozrelu radost i ushićenje kojim smo počeli da doživljavamo svet odrastajući u ljude. I nigde nema toliko emocija u našem srcu kao u zavičaju. Ljudi kojima smo okruženi u zavičaju nam se čine, i kad su samo poznanici, kao rod. Svi smo na neki način vezani za zavičaj. I nije važno na kom delu planete se nalazi to mesto i koji se odnos prema tom mestu u svetu dešava. Zavičaj je uvek presudan kako za lepo tako i za ružno što nam se dešavalo u životu.
Kad se u ogledalo pogledam jutrom, vidim nisam više isti onaj koji sam bio juče. Menjam se, a menjaju se i ljudi oko mene. Odlaze i dolaze u moj život. Ja, takođe, često odem iz mog života. Naselim se u neki drugi u tuđi život, a da to i ne primetim. Svi izgleda živimo živote jedni drugima. Nije nam to potrebno, mislimo se, a kad se već desilo, ne treba se kajati. Ponekad se zaboravimo i vekujemo u tuđim životima, slučaj nas seli iz jednog u drugi i mi dobijamo privid da se nešto dešava, da se krećemo. Tek kad počnemo da se, onako od stajanja u jednom mestu, osećamo, kad počnemo da smrdimo, vidimo da nešto nije u redu. Onda se brže bolje vraćamo u naše živote. Nekima je nos začepljen i oni se nikada ne vrate u svoj život. Umiru u tuđini u tuđem životu, jedino na kraju sahrana bude stvarna i njihova dok traje. A onda se i to zaboravi.
Milana Poučki Čija je danas uloga barbarogenija?
Naslov prvog poglavlja Zaratustrinog plesa nad Jugoslavijom Radovana Vlahovića –
Kontrarevolucija ukazuje na autorovu potrebu da ukaže na stanje u društvu i otpor prema
ekonomskom, kulturnom i političkom poretku nastalom nakon smrti Josipa Broza Tita
osamdesetih godina prošlog veka.
Naime, pripovedač nam saopštava da kreće na putovanje sa dragom mu Anom i da je
njihova misija da prenesu Zaratustrin kip kojeg bi, nakon osvećenja u crkvi, postavili na trg
kako bi ljudi mogli da mu se mole i obraćaju za milost. Dakle, već u početnim pasusima
uvodnog odeljka simbolično naslovljenog Putovanje, obavešteni smo da su stanovnici grada
koji se nalazi na obalama četiri reke, na kojem se sastaju četiri strane sveta i sjedinjuju četiri
potpuno različita naroda, u potrazi za novom religijom i čudima s obzirom na to da se marta
meseca 1981. godine već uveliko osećaju privredne posledice, pa i začetak političkog
sunovrata prouzrokovanog jačanjem samostalnosti republika i pokrajina u tadašnjoj
Jugoslaviji.
Veoma je važno obratiti pažnju na motive koji bogate ovo Vlahovićevo delo: najpre
na Zaratustru – drevnog persijskog proroka i filozofa koji je smatrao da dobre misli proizvode
dobre reči, pa u krajnjem slučaju i dobra dela, no da se čovekova egzistenicja svodi na borbu
između Istine i Laži, to jest između dobra i zla – aspekata koji se kroz različite likove i
njihove postupke prepliću u mnogobrojnim pričama koje se nalaze unutar korica ove knjige.
Sa druge strane, autor nesumnjivo aludira i na Ničeovog Zaratustru koji traga za čovekom
koji bi mu bio ravan, a kojeg, zbog mističnosti i nesvakidašnje filozofije koju zagovara,
mnogi ne razumeju i stoga ismevaju, premda postoje i oni osvešteni koji mu se dive. U ovom
smislu, Zaratustra može biti i neko od zenitističkih predstavnika, jer je on u ovom delu
zapravo pripovedač koji ima potrebu da tradicionalni moral okrene naglavačke ukazujući na
mane socijalnog sistema i svakodnevnice naše države (krajem prošlog veka i danas), ali i onaj
koji oseća težnju ka povratku kući i zavičaju.
Drugi motiv je motiv igre – što je veoma dvosmisleno. Naime, iako nam u prvi mah
deluje kao simbol za razigranost i bezbrigu, u delu o kojem govorimo se ova imenica, između
ostalog, odnosi na tobmolu, višeznačnost reči i igranje sa životima.
Motivi Jugoslavije, političkih previranja, poštenih seljaka, te koristoljubivih,
licemernih i prevrtljivih pojedinaca željnih moći i vlasti prisutni su i u prethodnim
Vlahovićevim proznim delima, no ovoga puta deluje da su oni podignuti na viši nivo i da,
evocirajući sećanja na prošla vremena, veoma živo govore i o aktualnim dešavanjima našega
veka.
Prvo poglavlje progovara i o demonstracijama studenata povodom šiptarske težnje da
Kosovo bude sedma jugoslovenska republika – to jest situacijama koje su, kao i danas,
zamaskirane manjim problemom (kao što je kvalitet hrane u studentskoj menzi).
Takođe, naslovi koji čine prvi deo u velikom broju govore i o sedmoj sili – medijima i
njihovom uticaju na ljude koji su odjednom počeli da osećaju potrebu za novim svetom –
iako nisu imali jasnu viziju na koji način bi on trebalo da izgleda, težili su smeni generacija i
prekidu jalove komunističke priče koja je gušila kreativnost i slobodu propagirajući kult
ličnosti, jednoumlje i zatvoren partijski sistem u kojem su nemoralni karijeristi ubirali
plodove kroz angažmane koje su nezasluženo dobijali (kao što su to, recimo, ironično
nazvani gospodinima prevrtljivi Bocko, Zloćko i njima slični). Da je ovo na neki način
mogao biti proročki tekst – nemamo sumnje, jer i dan-danas svedočimo identičnom
socijalnom poretku.
Duh pobune, težnja za javim iskazivanjem stavova i mišljenja i potreba da se svrgne
dvojni moral koji zataškava pravu istoriju, odiše na mnogobrojnim stranicama prvog
poglavlja Vlahovićevog dela, čija je radnja, neslučajno, dobrim delim smeštena u Beograd i
to u Studenstki kulturni centar.
Tema je, zaključujemo, premda se pretežno govori o vremenima i događajima koji
pripadaju prošlosti, veoma aktualna, a težnja da se ideologija bezbožništva svgne iskazana je
kroz čežnju za domaćinskim moralom, prijateljstvom koje je počivalo na uvažavanju,
poštovanju i međusobnom razumevanju i koje se ranije negovalo i čuvalo kroz generacije, te
doživljajem porodice kao crkve.
Prepoznatljiv je, dakako, neizostavni poetički manir Radovana Vlahovića, a on se
odnosi na ukrštanje starog i novog, prošlog i savremenog. Osim toga, i kroz ovo delo portreti
tipičnih predstavnika seoske, pa i gradske zajednice i domaćinskih porodica daju autenično
svedočanstvo o ljudima, njihovim sudbinama i vremenu u kojem žive. Ipak, ono što možemo
uočiti jeste da Vlahović ovoga puta nije nostalgičan u meri u kojoj smo to navikli – on sada
ukazuje na realnost, opominje i gotovo kroz vapaj moli za pomoć više sile koja bi uredila
nastali haos. Stoga, premda govori o vremenu od pre jednog stoleća, sagledavajući realnost u
kojoj živimo, shvatamo da nam suptilno nagoveštava da se istorija ponavlja i da se
nesavladane lekcije iz prošlosti ciklično ponavljaju.
U drugom poglavlju naslvoljenom Čobani se radnja iz velikog i haotičnog Beograda,
mesta donošenja odluka i previranja, premešta u nekadašnje selo Beodru (koje je danas u
sastavu Novog Miloševa), a preovladavajući simboli su čobani – odabrani i pošteni pojedinci
koji brinu o stadu/drugima; Rusija kao simbol pravoslavlja; data je realistična slika seoskih
domaćinstava, a neretko su u upotrebi i lokalizmi kojima se čuvaju jezik i tradicija. Prisutan
je i motiv Badnje večeri, inače čest u Vlahovićevog prozi, kojim se suptilno nagoveštava da
se željno očekuje Hristovo rođenje i, nadalje, spasenje ljudi.
No, da je do preokreta i uspostavljanja novog, ispravnog sistema vrednosti, kako
vreme odmiče, teško doći, svedoči poslednje poglavlje O ljubavi, dosadi i iščašenosti u
kojem se najsvetije osećanje – ljubav – pretežno kroz ženske likove koji bi tradicionalno i
trebalo da budu nosioci emocija, posmatra u drugačijem svetlu: preljubništva, neodanosti i
neetičnosti ljubavnika sklonih grehu.
Ono po čemu su redovi kojima su ispisane poslednje stranice Zaratustrinog plesa nad
Jugoslavijom upečatljivi jeste upotreba aluzije na začetnika zenitizma, što umnogome bogati
ovo delo različitim potencijalnim tumačenjima. Naime, u trećem poglavlju čitamo da se u
jednom partnerskom odnosu kao ljubavnik pojavljuje misteriozni muškarac sa interneta koji
se potpisuje kao Barbarogenije, a koji predstavlja reinkarnaciju zenitozofije Ljubomira
Micića. Ovo nam, naravno, otvara mogućnosti dublje analize koja polaznu osnovu mora
potražiti u teoriji zenitizma.
Osim ovoga, insistira se i na ideji koja se pojavljuje i na samom početku ovog
Vlahovićevog proznog dela: kvalitetni pisci i vredna dela moraju se sačuvati od zaborava –
što opet na izvestan način apostrofira sa pomenutim avangardnim pokretom čiji su
predstavnici nepravedno zapostavljeni i stavljeni na marginu književnog neba.
Jasno je, dakle, da je Zaratustrin ples nad Jugoslavijom moguće tumačiti sa nekoliko
aspekata: možemo se bazirati na propast Jugoslavije, na reprezentativne predstavnike seoske
zajednice, ali i tipične karaktere onih koji su fokusirani na vlast i moć. Takođe, ovo delo
možemo čitati kao isečak iz biografije autora koji ima potrebu da sačuva od zaborava ljude i
događaje koji pripadaju prošlosti. Naposletku, nema sumnje da se najdublji sloj ovoga dela
može odgonetnuti učitavanjem zenitističkih ideja i postavki koje su vešto i suptilno protkane
kroz redove koji čine ovaj samo obimom nevelik svitak.
Ipak, ovoga puta zaustavićemo se na jednom od mogućih pitanja i budućim tumačima
ostaviti u amanet da rastumače da li je poruka Zaratustrinog plesa nad Jugoslavijom
proročka i ima za cilj da nam sugeriše da će se ubrzo pojaviti barbarogenije koji će
balkanizovati Evropu? Ili se pak on već pojavio? Možemo li prepoznati čoveka koji danas
igra ulogu barbarogenija? Ko su današnji glumci koji igraju sporedne uloge u komadima od
nacionalog značaja? Ko su umetnici koji imaju potrebu da budu budni i da pevaju? I je li lepo
pevanje staraca nešto što nam može pomoći i podariti mudrost ili je pak reč o ironičnoj
konstataciji koja ukazuje na nepravedno potiranje mladosti, njene veličine i snage?
Naposletku, možda i najvažnije: hoće li barbarogenije zauvek ostati samo književni lik ili je
moguće njegovo ovaploćenje u realnosti?...
Msr Milana Poučki
Jednostavno me ignorišu. Vide u meni sve moje živote koje sam imao, ali ne vide literaturu koju stvaram. To je naravno u početku i meni bilo teško da shvatim, ali sam vremenom uvideo da mi i ne preostaje ništa drugo do da nastavim da stvaram uporno i iskreno kako bih dao sebi šansu da se ostvarim, baš onako istinski i do kraja, uprkos provincijskoj ignoraciji mojih savremenika. Shvatio sam da postoji više istorija i da se sve one, mislim na književne istorije, tokom decenija i vekova slivaju u jednu.
Živuci stihijski često i iracionalno vođen nekim dubokim instiktom za preživljavanje i za opstanak među ljudima, otkrivao sam u početku da su moji krugovi nedovoljno orginalni i da mi uvek nešto nedostaje, ali sam uporno vođen nekim unutrašnjim božijim promislom nastavljao dalje. Kako su godine prolazile, kako sam sve više i više stranica ispisivao shvatao sam da sam sve usamljeniji, da sam sve orginalniji, sve autentičniji, da sam orignal i da su mnogi oko mene samo simulirali, plagirali istinsku književnost, koju su podupirali akademskim potpisima i titulama i raznim permutacijama teorijskih znaja, kao bi sve to dobilo patinu, kako bi bilo dobro ušemljeno i uklopljenu u književnu istoriju, koju, kao i u politici, stvaraju uglavnom oni koji su na vlasti. I to što sam otkrio da sam orginal nije mi bilo dovoljno, jer sam video da me genracija, ta koja drži književni monopol, i ne primećuje.
Ja sa bio na sasvim drugoj strani. Teorije su me zanimale u onoj meri koliko su mogle da mi daju potvrde mojih unutrašnjih stremljenja i impulsa. One su zajedno sa filozofijama koje sam poroučavao i kojima sam se bavio verujući da ću pronaći odgovore na moje duboke unutrašnje nesklade i upitanosti, kao i moju želju da dođem do moje literature, dakle da dođem do mojih knjiga u kojim bi se sve te neravnine izglačale i dale mi jasnu i kvalitetnu sliku o onom mom najdubljem i najintimnijem pitanju: šta ja očekujem od književnosti i šta književnost može očekivati od mene. Zato sam odlučio, shvativši da se akademizirana literatura odmetnula od života, koju ju je i dao, da bude njegov surogat, da jurnem u život i da se živući kroz različite egzistencijalne etape, koje su se često prelivale jedna u drugu, na osnovu onoga što je prošlo kroz mene, stvaram jednu svoju književnost, a ujedno i da otvorim jednu stranicu moje nove filozofije života
Za mene je književnost život za sebe i svet za sebe, ali nikako svet koji treba da se stvara po dirigentskim palicama određenih teorija koje su tada počele da postaju dominantne i koje su čitavu moju ondašnju generaciju pokrenule da pođu na juriš na akademska zvanja i posle docnije da krenu na osvajanje nagrada da bi poslednji juriš učinili na institucije gde su tražili svoja počasna mesta kao neko ko to zaslužuje i kome to priopada.
Sa jedne strane su stojali zahtevi modernih poetika, a sa druge strane su stojali moji unutrašnji zahtevi. Oni veoma često nisu bili kompatibilni. Književna periodika onoga vremena je bila uglavnom podeljena na na poetike određenih umetničkih formalnih ili pak neformalnih grupa. Ja nisam izgleda umeo da se dobro grupišem, a kao samotnjak uvek sam osećao da u svojoj polivalentnoj prirodi nosim daleko više poetika od onoga što se tada kao model nudilo
Od književnosti sam tražio ono što i danas tražim, a to je da me svaka izgovorena reč trese od temena do tabana i da ima duboku vezu sa mojim doživljajem sveta, a naravno i mene u tome svetu koji me na svoj unapred zadati način okružuje. Nisam mogao da uđem ni u jedan obrazac, ni u jednu grupu da se u njemu ili njoj osećam dobro i lagodno. Da se osećam kao svoj na svome.
Za razliku od mene, moji prijatelji iz genracije su se veoma lako, gotovo đački uklapali u sve ono što im se nudulo, a i sami su često uzimali inicijativu. Ja sam ih posmatrao i podržavao spolja kao što se podržava nešto iznuđeno i površno, onako bez prave strasti i bez punine duhovne i emotivne snage koju sam ja mogao dati.