Po svaku cenu je želela da uđe u njegov život. On je to prihvatao delimično, i nju je prihvatao, ali ne nikako u onoj meri da joj se preda i da njeni posesivni i ljubomorni hirovi zagospodare njegovom svakodnevicom i životom. Pratila ga je u stopu, raspitivala se o njemu i njegovom životu preko ljudi koji su ga poznavali, preko satelita je tražila njegov gradić, njegovu kuću i sve ono što je bilo vezano za njega bilo joj je važno. Ona je to nazivala ljubavlju i željom za njegovom blizinom, a on je to doživljavao kao muku. Nikada se i nikome on nije davao u potpunosti, osim možda jednom u mladosti jednoj devojci, a i to je docnije više bio plod njegove pesničke uobrazilje nego što se u stvarnosti desilo. Ona mu je često kupovala i slala poklone koje je on prihvatao i ponekad su ga i radovali i raznežili pošto nije naučio da prima poklone. Nekada ih je iz pristojnosti odbijao, ali ona je nalazila uvek više razloge zbog kojih bi trebalo da ih primi. I primao ih je negodujući, ali ih je primao. Njihov odnos je ličio na specijalni psihološki rat gde se ona javljala u ulozi napadača koji nije birao sredstva kako da pokori neprijatelja. Sve napade je fokusirala u ime bezgranične ljubavi prema njemu. On nikada nije toliko bio napadan ljubavlju, tako da je u početku bio malo zbunjen i malo više uviđavan prema njoj, što je ona tumačila kao njegovo pristajanje, prihvatanje ljubavi i tumačila je to kao vezu. I bila je veza, ali ne nikako u potpunosti ljubavna i duhovna, kako je ona to želela.
Ona je ponekad imala želju da se sretnu da pričaju, da se druže, želela je da vode ljubav, da ostave porodice, da se okrenu avanturizmu ljubavnog zanosa. On to nije tako shvato i nikako nije pristajao na bliske ljubavne odnose na kojima je ona instirala. Sklanjao se od toga, povlačio, i čvrsto držao život koji je do tada živeo ne menjajući gotovo ništa, pa čak ni neke navike koje je godinama sticao. Nije menjao ni svoja osećanja ni svoj odnos prema svetu koji je bio duboko human i često na vlastitu štetu. U razgovorima je pokušavao da je urazumi i da joj objasni da su oni već ljudi u godinama i da nema nikakvog smisla da rasturaju porodice zarad njenog hira, zarad njene želje da ga osvoji i pridobije za sebe do kraja.
Ona nije pristajala ni na šta drugo, osim na ljubav, ali onu koja je spajala i fizičko i duhovno. On je bio u problemu. Nikada, zaista niko, nije iskazivao toliko ljubavi i pažnje kao ta žena. To ga je obavezivalo, ali je to isto doživljavao i kao porobljavanje, a njena spremnost na žrtvu mu se činila nepotrebnom i neprimerenom.
A onda se jednoga jutra probudio sa mišlju da ljude koji nas vole treba što duže zadržati uz sebe. Da ljubav onih koji nas vole jača naše samopouzdanje. Da nam daje smisao postojanju u ovom turobnom i protivurečnom vremenu. Shvatio je da ljubav u platonskom smislu ne samo da želi prihvatiti i prigrliti uz sebe kao sanjanu besmtnost, već je treba i kroz delo ovekovečiti. Ne nikako kao strast i prenapregnutu čulnost koja bi rezultirala razaranjem stvarnosti koja uglavnom i uvek bolna, već je, naprotiv, uzvisiti i uzdići na nivo duhovnog, besčulnog i dati joj onaj anđeoski i božanski nadahnut uzvišeni i vanvremeni smisao. Bio je to dualizam koji je svakako mogao da prihvati i kom je svakako bio spreman da se preda.
