Koliko je roman Bapa porodični, istorijski,
ali i zavičajni roman, kojim pisac započinje sagu o porodici i analizira dobre strane
protagoniste i njegove porodice, toliko je njegov nastavak pravo iznenađenje u svakom
smislu jer se pre svega, ovog puta, fokusira na manjkavosti te iste porodice i mene
glavnog junaka zvanog Bapa. Istina, roman 1934. zadržao
je svoje osnovne ideje, ali nam je pružio i uvid u intimni život glavnog lika, koga
bi svi, ako su samo pročitali prvi deo romana, okarekterisali kao posvećenog muža
i oca, domaćina, tradicionalnog do srži i vrlo konzervativnog.
Međutim, u ovoj knjizi ispostavlja se da
je njegova ličnost daleko složenija od toga. Možda je Branko sve to u biti, ali
pisac je čitaocima prikazao jedan važan element: njegovu ljudsku, a samim tim i
grešnu stranu.
Kako, pitamo se?
Čitajući 1934. uočavamo sve slabosti
protagoniste, ali i žena koje je voleo. Najpre je to bila Danica Krstina o kojoj
je bilo reči i u prethodnoj knjizi. Kako sam junak tvrdi, u njemu je ostalo još
mladalačke zanesenosti i idealizovanja, pa joj je zbog toga popuštao i sebi se činio
manjim od makovog zrna. Ponekad joj je upućivao skrivene misli i snove, a njen toplo-hladni
odnos doprinosio je da ta ljubav ostane večito sveža i nedokučena.
S druge strane, svoju vezu i odnos sa Zorkom,
Branko je iskonzumirao, (ružan izraz ali priliči njihovoj situaciji) jer su dugo
bili u braku i izrodili decu, pa je donekle čitaocima i jasno zbog čega se njihov
odnos promenio.
Nije uvek bilo tako, sećamo se da je u Bapi
pak, njihov brak idealan, harmoničan, pun poštovanja i razumevanja, dok je u ovom
romanu, kako su godine odmakle, doživeo promene. To vidimo na samom početku:
– Zorka! – vikne
on ženu... Zorka, supu ti tvoju, jer ti ne čuješ?... Jesi l' gluva?
(Radovan Vlahović, 1934)
Nestaje ljubavne idile koju smo voleli i
supružnici ispoljavaju jednu vrstu netrpeljivosti jedno prema drugome, a poštovanje
koje je postojalo lagano kopni. Zorka izlazi iz svog tradicionalnog habitusa i ne
ostaje mu dužna, naprotiv, daje sebi za pravo da odgovori:
– Mani tu cigaru
– odvaži se Zorka.
(Radovan Vlahović, 1934)
Međutim,
njihov odnos nikako da eskalira, iako koketira sa destrukcijom. Tako čitamo:
Kad
je Zorka izašla iz kuće da vidi šta se dešava, Branko je osuo paljbu i na nju i
na njene gospoje, i zamalo je nije bičem udario.
(Radovan Vlahović, 1934)
Zorka je u ovom romanu prikazana kao partijahalna,
ali ne glupa, čak ni mutava žena. Ona primećuje sve, zna šta se dešava, međutim,
odlučuje da ćuti i gleda svoja posla. Tako žmuri u vezi sa neverstvom svog muža.
S druge strane, na porođaju sa Ljubicom, ispoljava neverovatnu hrabrost jer se porođa
bez ičije pomoći, čak i preseca pupčanu vrpcu nožem za slaninu. Ta ista hrabrost
manifestuje se u trenucima kada je potrebno zaštiti svoju decu, na primer u doba
velikog nevremena, kada spašava svoje potomke.
Još jedna od Bapinih žena jeste Mara. Jedina
Brankova avantura opisana u romanu je afera sa njom, Marom Bašinom koja je bila
šarena. Do ovog neverstva došlo je iz tri razloga: prvi jeste Marino odsustvo
morala i nonšalantan odnos prema braku, drugi je prilika jer je radila kao služavka
na Brankovom salašu i treći, možda najvažniji, jeste njihovo nezadovoljstvo brakovima
koje provejava kroz redove. Kako saznajemo, Veselin, Marin drugi muž, bio je nemoćan
da zadovolji ženu, a s druge strane, Brankov brak našao se u kolotečini života i
mnogobrojnih Zorkinih trudnoća.
Seksualna veza Branka i Mare bila je strastvena
već pri prvom kontaktu.
Tela
su im se uklapala i žljebila kao da su već vekovima zajedno.
(Radovan Vlahović, 1934)
Takva strast nije ostala neprimećena jer
su i Veselin i Zorka znali za ovu vezu, ali su je tolerisali sklapajući pri tom
nekakav savez. Svedoci smo ljubavnog četvorougla koji je zapravo funkcionalan. Zorica
kao patrijahalna žena žmuri na neverstvo svog muža, smatrajući ga bezopasnim po
svoj položaj, a Veselin na ovaj način dobija i poštovanje koje mu Mara ukazuje i
zadovoljenu ženu. Kako ništa ne traje večno i ovaj savez prestaje da postoji
kada se Veselin ubija, a Zorka kroz niz rečenca otkrije mužu da zna za njih i šta
misli o tome.
Vidiš
i sam da ne možeš sve to da opslužiš. Vidiš da si se sav iscico i iscedio. Đavola
još niko nije istero iz ženskog tela, pa nećeš ni ti.
(Radovan Vlahović, 1934)
Evidentno je da kroz roman pratimo Brankovo
erotsko oslobađanje koje se najpre stidljivo markira kroz naivnu sliku kupačica,
manifesuje se kroz ljubavna komešanja i ovaploćuje se u erotskim snovima i silini
sveprožimajućeg odnosa sa Marom. Taj intezivni odnos prestaje nakon ponovnog zbližavanja
Zorke i Branka, jedne noći na salašu kroz ritualno kupanje i kušanje bračnog života
na kakvu smo navikli u prvom delu romana. Nedugo zatim, Mara iščezava iz njihovih
života i oni se u potpunosti vraćaju na stari kolosek.
Roman 1934., iako obiman, jeste roman
koji se čita sa pažnjom i lakoćom. Pikantni detalji obogaćuju priču i provociraju
čitaoca, golicajući mu maštu. Možemo reći, da se ovaj roman čita u dahu jer je prijemčljiv
i zabavan, a opet, u sebi sadrži brojne istorijske elemente koji nam pomažu da sklopimo
mozaik i saznamo kako je živeo seljak u Vojvodini početkom 20. veka, koji su bili
njegovi problemi i pre svega, kakve su bile političke i ekonomske prilike. Ali pre svega ostalog, pomaže nam da upoznamo tog vojvođanskog
paora, lalu u dušu i proniknemo u njegov mali, naizgled jednostavan svet.
Marija Prgomelja
